Kad ispadne vezivni šraf

Nekada oslonac društvene stabilnosti i simbol „normalnog života“, srednja klasa
danas klizi naniže u društvenoj hijerarhiji. U Evropi i na Zapadnom Balkanu, ovaj
sloj se postepeno urušava, pod pritiskom rastućih troškova života, slabljenja
sistema vrednosti i nesigurnih potreba tržišta rada. Globalizacija, ubrzane
tehnološke promene i sve izraženije ekonomske nejednakosti dodatno otežavaju
njen položaj, dovodeći do stagnacije prihoda, pada kupovne moći i gubitka osećaja
dugoročne perspektive.

Prema savremenim teorijskim okvirima, srednju klasu čine oni koji raspolažu
ekonomskim, organizacionim i kulturnim kapitalom. Osoba mora imati stabilan
prihod i određenu imovinu, mogućnost uticaja ili kontrole nad resursima u okviru
svog radnog okruženja, ali i pristup obrazovanju, kulturnim sadržajima i
društvenim mrežama koje omogućavaju napredak. Pored toga, očekuje se da
pripadnik srednjeg sloja ima razvijenu klasnu svest – da prepoznaje sopstveni
položaj u društvu i da je spreman na kolektivnu akciju. Međutim, sve je manje
onih koji zaista zadovoljavaju te kriterijume. Umesto koherentne društvene grupe,
srednja klasa više liči na rasuti skup pojedinaca koji pokušavaju da zadrže privid
sigurnosti u svetu koji se ubrzano menja. A kad srednja klasa počne da se osipa,
društvo ostaje bez svog bitnog „vezivnog šrafa“ i kohezivnog faktora koji zajednicu
drži na okupu.

Na to da se pojam klase u savremenom društvu menja, ukazuju i stručni tekstovi
poznatog ekonomiste Branka Milanovića. U svojim analizama, on ističe da
savremeni kapitalizam više ne funkcioniše po jasnoj podeli između radnika i
kapitalista, već da se formira nova društvena struktura koju naziva „homoplutijska
elita“ – sloj ljudi koji istovremeno poseduju i kapital i ostvaruju visoke prihode od
rada. On pojašnjava da je reč o ljudima koji istovremeno pripadaju i radničkom i
kapitalističkom sloju – poseduju kapital, ali imaju i visoke prihode od rada. Tu
spadaju: izvršni direktori, lekari, programeri i drugi stručnjaci koji na osnovu visine
plata i imovine, izlaze iz okvira klasične definicije srednje klase. Njihov položaj komplikuje društvenu sliku jer se brišu granice koje su nekada bile temelj klasne
podele. Međutim, još značajniji zaključak je taj što ovi ljudi nemaju interes da
menjaju sistem, jer im upravo on omogućava lagodan život i zavidnu sigurnost.

Dok se homoplutijska elita učvršćuje, tradicionalna srednja klasa postaje ranjivija.
Zbog toga mnoge države redefinišu ekonomske i socijalne politike kako bi ublažile
urušavanje srednjih slojeva i smanjile nejednakosti. Grčka je nedavno najavila
obimnu poresku reformu u korist srednje klase. Poseban prostor u toj reformi
dobili su građani sa godišnjim prihodima između 25 i 60 hiljada evra, jer se njima
smanjuje poresko opterećenje. Tu su i mladi do 25 godina sa prihodima do 20
hiljada evra, što im ostavlja više prostora za troškove života, ulaganja ili štednju.
Slične inicijative pojavljuju se i u Italiji, Španiji, naročito po pitanju priuštivog
stanovanja ali i drugih ekonomskih mera za očuvanje ovih slojeva.

Na Zapadnom Balkanu srednja klasa je u još gorem položaju – živi na političkoj
margini i rascepkana je dubokim društvenim podelama. Formalno, ona se
percipira kao „kičma društva“, ali u faktičkom smislu nema institucionalnu
podršku. Živi na granici sigurnosti i stalne pretnje siromaštvom, uz ograničenu
mogućnost napredovanja u društvu. Pored niskih zarada i nesigurnih radnih
mesta, dodatni teret su i razni parafiskalni i poreski nameti kao i urušavanje
sistema socijalne i zdravstvene zaštite.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Stefan Janković, ističe da se erozija
položaja srednje klase u Srbiji, pa i u regionu vidljiva kroz tri procesa: stambenu
nepriuštivost, urušavanje javnih servisa i prekarizaciju zanimanja. Kako ističe, cene
stanova i kirija rastu brže od zarada a bez nasleđenog kapitala, biti vlasnik stana
postaje gotovo nemoguće za mnoge delove srednje klase. Uz to, prekarizacija
zanimanja, posebno u IT sektoru i kreativnim industrijama, dodatno otežava
održavanje srednjeklasnog životnog standarda. Iako su nosioci kulturnog kapitala,
ovi pripadnici društva su često, bez stabilnih izvora prihoda, što dodatno otežava
njihov položaj. Objašnjava da u praksi dolazi do statusnog jaza – raskoraka između
visokih aspiracija srednje klase i realnih mogućnosti.

„To je sve izraženije i biće ključni izazov u narednim decenijama. Za razliku od
Zapada, gde političari često ciljaju srednju klasu u svom diskursu, kod nas je ovaj
sloj neartikulisana i politički zanemarena društvena grupa“, kaže Janković.

Istovremeno, dodaje, srednja klasa, tradicionalno oslonjena na jake javne servise,
kao što su obrazovanje i zdravstvo, suočava se sa urušavanjem ili potpunim
povlačenjem države iz tih sektora. Rezultat je rast „para-troškova“ koji opterećuju
kućni budžet poput privatnih časova za decu, troškova lečenja. U takvom
kontekstu svako je primoran da primeni svoju individualnu strategiju opstanka,
što samo dodatno produbljuje nejednakost. Na delu je, objašnjava „neoliberalna
logika koja zamenjuje javnu odgovornost“. To zapravo znači da se favorizuje
slobodno tržište, privatizacija javnih usluga, smanjenje uloge države i
individualizacija rizika. Pojedincu se poručuje: „snađi se – a ako nemaš novca,
uzmi još jedan posao“. Sistem to ne prepoznaje kao sopstveni neuspeh u
obezbeđivanju jednakih šansi, već kao lični neuspeh pojedinca koji, nije dovoljno
konkurentan ili sposoban. Dodatno, srednjeklasni status dovoden je u pitanje
zbog razvoja veštačke inteligencije, pa je to dodatni izazov. Rutinski poslovi belih
okovratnika postaju zamenljivi, što smanjuje njihovu tržišnu vrednost i
verovatnoću da kao obrazovani ljudi zadrže posao i svoj status.

Srednja klasa u regionu

Profesor na Fakultetu organizacionih nauka Slobodan Miladinović ističe da srednja
klasa postoji u Srbiji i regionu, ali da se suočava sa velikim ekonomskim pritiscima.
U Srbiji, ona je podeljena na dva sloja: prvu čine preduzetnici, niži direktori i
krupni poljoprivrednici sa srednjim ekonomskim ili organizacionim kapitalom, dok
drugi obuhvata obrazovane stručnjake sa visokim kulturnim, ali malim
ekonomskim i organizacionim kapitalom. „Većina pripadnika srednje klase ima
plate na nivou 80.000 do 150.000 dinara, pa čak i ispod toga. Ovi iznosi jesu veliki
u odnosu na radničke plate, ali ne mogu da obezbede kvalitet života“, tvrdi
Miladinović i dodaje da umesto plata za preživljavanje srednji sloj treba da ima
zaradu kojom će zadovoljiti statusne potrebe, kao što su troškovi za kulturu ili
dodatno obrazovanje i usavršavanje. On smatra da bi srednja klasa trebalo da
bude garant društvene stabilnosti, ali da umesto toga društvena nestabilnost i
kriza potresaju tu grupu. To, često koriste ekstremističke političke snage,
asimilujući pripadnike ove klase, naročito one koji su osiromašili, privodeći ih
svojoj političkoj agendi.

Redovni profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Zenici Jasmin Halebić,
ističe da se položaj srednje klase u BIH, ne razlikuje od statusa srednje klase u Srbiji. “Kao društvena i ekonomska kategorija se nalazi na margini političkih
interesovanja i promišljanja. Ratovi iz devedesetih su razorili dotadašnju
društvenu strukturu a ekonomska tranzicija je pravila igre postavila na drugačijim
osnovama. Nekadašnja srednja klasa je značajno erodirala. Pripadnici tog sloja,
uglavnom, rade poslove u javnom sektoru, javnim preduzećima, obrazovanju i
zdravstvu. Poslovi za srednju klasu gotovo da više i ne postoje u prerađivačkoj
industriji, građevinarstvu, ugostiteljstvu, trgovini”, ističe on. Dodaje, da danas,
brojni ekonomski faktori ugrožavaju položaj srednje klase. “Medijalna zarada u
BiH je znatno ispod prosečne zarade što upućuje na to da više od 50 odsto
zaposlenih ostvaruje primanja, niža od proseka.

Halebić ističe da je propuštena prilika da se sprovedu javne politike koje bi
osnažile srednju klasu u oblasti poreza, transfera, stanovanja. Navodi da bi
progresivna poreska politika, sa proširenom osnovicom oporezivanja, koja bi
pored dohotka od rada, obuhvatila i dohodak od kapitala – mogla da smanji
dohodovnu nejednakost. “Reforma poreza na imovinu i nasleđivanja bi se,
takođe, trebala staviti na dnevni red donosilaca levo orijentisanih političkih
subjekata. Imovinska nejednakost je čak i dvostruko veća nego dohodovna
nejednakost”, kaže Halebić.

Profesor Almir Alihodžić, profesor na istom fakultetu navodi da je finansijska
stabilnost srednje klase u BIH, kao i u širem regionu ZB, usko povezana sa
bankocentričnom strukturom finansijskog sistema i ograničenim kapacitetom
investiranja van bankarskog sektora. Ističe, da, zbog nerazvijenog tržišta kapitala i
nedostatka alternativnih načina ulaganja, građani štednju dominantno plasiraju u
banke, što doprinosi linearnom rastu depozita, ali ne i rastu ekonomske
stabilnosti srednje klase. „Štednja zasigurno ne bi rasla u tolikoj meri da je tržište
kapitala razvijenije”, navodi i naglašava da banke ne koriste u dovoljnoj meri
dostupne depozite za kreditiranje realnog sektora, što ograničava mogućnosti
srednje klase da učestvuje u privrednom rastu putem preduzetništva ili investicija.
Stabilna finansijska struktura prihoda i kapacitet štednje nekada su joj
omogućavali da planira budućnost i investira, ali danas je situacija znatno
drugačija. U uslovima globalnih kriza, inflacije i ekonomske nesigurnosti, prihodi
postaju sve neizvesniji, a štednja sve teža.

Može li srednja klasa u Srbiji postati društveni i politički akter?

Stefan Janković ističe da odgovor ne može biti jednoznačan jer srednja klasa nije
homogena struktura. Neki njeni segmenti – posebno oni u javnom sektoru i
kulturno-kreativnim industrijama – budu politički aktivni, ali drugi često ostaju u
tihoj lojalnosti institucijama ili se povlače u privatnu sferu. Zato, on nije optimista
po pitanju proaktivnosti u društvenim procesima. Janković podvlači da, u krajnjoj
liniji, srednja klasa jeste – ili je makar uvek bila – vezivni šraf društva. Njena erozija
donosi rizik raslojavanja, političke pasivnosti i porasta nejednakosti, ali ne i
nestanka. Ističe da nije dovoljno analizirati srednju klasu kroz dohodak i zanimanje
– već razumeti i logiku sistema koji klasne odnose oblikuje i ako treba, menjati taj
sistem u budućnosti. „U uslovima globalnog tehno-feudalizma, pitanje je koliku
moć uopšte imaju države. Potrebne su sistemske politike – od poreskih, preko
stambenih, do obrazovnih – ali ih je teško sprovesti jer nema dobrih statističkih
podataka o klasama. Bez političke volje i preciznih podataka, države srednju klasu
često tretiraju kao zbir individualnih domaćinstava i to nije politika“, tvrdi on.

Profesor Alihodžić smatra da bi srednja klasa dobila svoje mesto pod suncem
potrebne su jasne strategije na polju ekonomije ali i vrednovanja znanja. „Da bi se
srednja klasa ponovo afirmisala potrebno je stvoriti ambijent gde će znanje i trud
biti glavni generator socijalne sigurnosti i mobilnosti. Bez tih promena i reformi
srednja klasa ne može nešto da uradi“, tvrdi Alihodžić. Dobra inicijativa na planu
ekonomije bila bi da postoje institucije koje daju kreditni rejting dobro stojećim
izvoznim preduzećima, čime bi se ojačala privatna preduzetnička incijativa. Osim
toga, treba raditi na razvoju tržišta novca i kapitala posebno u BiH i nekim
zemljama regiona. Važna je i revizija privatizovanih preduzeća, reforma javne
administracije i pojednostavljenje procesa javne uprave.

Halebić ističe da bi društvene posledice ako se ne prepozna značaj srednje klase
za funkcionisanje društva – bile katastrofalne. “To bi dovelo do daljeg raslojavanja
i nejednakosti dohotka i imovine. Jednom, kada veliki broj ljudi shvati da se nalazi
u poziciji koja mu ne donosi očekivani životni standard i da perspektive promene
blede, može se okrenuti radikalnim pokušajima promene takvog stanja“, tvrdi on.

Miladinović ističe da ispadanje srednje klase iz položaja „vezivnog šrafa“ koji je
sticala vekovima, nije moguće, ali je njena marginalizacija i osiromašenje, izvesno,
posebno u većim društvenim lomovima. U nekoj daljoj perspektivi može se desiti
da opstane kao statusna grupa, ali da jedan deo ostane u političkoj apatiji, drugi da pruži podršku eliti radi koristi a treći da se priključi stranačkom aktivizmu. Na
taj način njena koherentnost bi se dodatno urušila. Tada bi došlo do nestanka
klasne strukture i sve bi se svelo na podelu između male, moćne elite i pasivne
mase, te bi svi mogli završiti u sistemu gde nekolicina vlada svima — bez kontrole,
ravnoteže moći i stvarne demokratije.

Na rasrksnici

Podaci o ekonomskim performansama zemalja Zapadnog Balkana ne ulivaju
previše nade kada je reč o budućnosti srednje klase u ovom regionu. Region
zaostaje za Evropskom unijom u ekonomskim parametrima. Prema klasifikaciji
Svetske banke iz 2023. godine, sve zemlje regiona – spadaju u kategoriju zemalja
sa srednjim prihodima. Crna Gora ima bruto nacionalni dohodak po glavi
stanovnika od 10.480 dolara, u Srbiji je on na 12.282 dolara, dok je teritorija
Kosova (i Metohije) na začelju sa svega 5.660 dolara. Iako se za 2025. godinu
predviđa rast regionalnog BDP-a od 3,7 odsto, zahvaljujući većoj potrošnji i
investicijama, taj tempo i dalje nije dovoljan da bi se sustigao nivo Evropske unije,
niti da bi se značajno proširio broj pripadnika srednjeg sloja. Istovremeno, visoki
javni dug u većini zemalja ograničava kapacitete za ulaganja u obrazovanje,
zdravstvo i infrastrukturu – stubove na kojima se održava srednja klasa. Ni
demografski trendovi, ne idu u prilog. Depopulacija, negativni prirodni priraštaj
otežavaju mogućnost društvenog i ekonomskog uzleta. U takvim okolnostima,
srednja klasa u regionu ostaje „zarobljeni“ sloj – uhvaćen između ograničenih
prilika i institucija koje je sputavaju, bez strateške podrške javnih politika koje bi je
učinile stvarnim nosiocem društvenog razvoja i pozitivnih promena.

Poreski položaj srednje klase u Srbiji

Poreski sistem u Srbiji teško opterećuje srednju klasu. Iako je porez na dohodak
nizak, indirektni porezi, poput PDV-a od 20%, nepovoljno pogađaju ovaj sloj
stanovništva. Srednja klasa ima malo koristi od socijalnih davanja, dok su poreske
olakšice uglavnom usmerene ka najugroženijima ili najbogatijima. Pored toga
parafiskalni nameti, kao što su razne takse, doprinosi i administrativni troškovi,
dodatno opterećuju finansijsku situaciju zaposelnih i preduzetnika u ovom sloju.
Visoka opterećenja na rad, uključujući doprinose za socijalno i zdravstveno
osiguranje, često dostižu nivo koji obeshrabruje zapošljavanje. Nedostatak progresivnog oporezivanja dodatno usporava ekonomski napredak srednje klase, jer ne postoji efikasniji mehanizam za smanjenje nejednakosti i podsticanje
potrošnje unutar ove društvene klase.

Autor: Maja Jovanov