Amerika u „demokratskoj tranziciji“

Dr Neven Cvetićanin, Predsednik Foruma za strateške studije (FORST)

Živimo u retkom trenutku istorije kada ona dobija neobičnu akceleraciju i kada se događa ono što se nije događalo stotinama godina unazad, poput upada demonstranata u američki Kongres. No, ovome se čude samo oni neobavešteni i nepotkovani u poznavanju istorije i njenih ritmova, budući da ovo nije ni prvi ni najnasilniji put upada u američki Kongres, koji je svoje „vatreno krštenje“ doživeo 1814. godine kada su ga, još dok je bio u izgradnji i samo delimično useljen, zapalili Britanci u okviru takozvanog „rata iz 1812. godine“ (1812-1815). Kapitol je od tada bio bez toliko drastičnih dešavanja, ali daleko od toga da je bio neko mirno pozorište (politike) sa pospanim i blaziranim posetiocima, već je u njemu uvek bilo žustro i borbeno. U prethodna dva veka delegati prispeli u Kongres nisu bili uvek mirne i mudre glave, već je tu bilo i usijanih i neustrašivih glava kojima je bolje „išla“ puška nego knjiga, poput, na primer, Dejvija Kroketa, čuvenog trapera i istraživača divljih predela koji se nije libio staviti glavu tamo gde drugi nisu smeli nogu, ostajući zapamćen do današnjih dana kao nepatvoreni heroj nacije.

Tako da svi oni koji se čude ovome što se trenutno dešava u Americi ne poznaju zapravo američku istoriju, budući da je zemlja Dejvija Kroketa i Vajata Erpa veoma često do svojih političkih „razrešenja“ dolazila uz pucnjavu i trasak. Reč je zapravo o „metodologiji“ rešavanja političkih problema koja je koliko surova, toliko i efikasna, budući da se u Americi problemi ne guraju pod tepih, da bi se tamo usmrdeli, već se izvode na svetlo sunca, da bi onda počela surova borba različitih interesa i društvenih grupa koji su njihovi nosioci, u kojoj se pušta da na prirodni način pobedi najjači. Tako je bilo i kada su se prvi američki doseljenici borili protiv britanske krune za nezavisnost, kao i onda kada su se različite društvene grupe unutar sveže nezavisne nacije borile za svoje interese, a tako je i danas kada se kroz borbu „dveju Amerika“ zapravo postavlja pitanje o suštini američkog identiteta, koji je, usled demografskih i ekonomskih trendova, evoluirao, te ga očigledno treba redefinisati. Amerika će i ovaj put kao i svih prethodnih puta, do svoje redefinicije doći u dinamičnom procesu sudara različitih društvenih grupa, te je pred nama proces redefinisanja nacije, kroz koji je ona mnogo puta uspešno prošla u prošlosti, a ne proces njene apokaliptične propasti, kao što veruju laici. Naposletku, tolikoj količini kapitala, oružja, resursa i njihovih sadašnjih i budućih ambicioznih opslužitelja i nije moguće da tako lako propadne.

Tako da je trenutno u SAD u krizi, takozvana proceduralna, deliberativna demokratija, ali najnoviji događaji su zapravo povratak na izvorna, „fabrička“, „demokratska podešavanja“, budući da su poslednja surova dešavanja sa upadom u Kongres odraz specifičnog i sirovog demokratskog duha te zemlje shodno kojem je svakom interesu dozvoljeno da se izrazi. Naposletku, demonstranti nisu sprečeni da uđu u Kongres tenkovima, te su veoma lako prodrli unutar Kapitola, između ostalog što je u toj operaciji svaka od dve sukobljene strane videla svoj interes. Tramp u tome da „pokaže mišiće“, demokrate u tome da navuku Trampa da „pokaže mišiće“ da bi ga nakon toga provukli kroz toplog zeca, što se upravo trenutno i dešava. No, iza svega je reč o borbi različitih interesa, kojima je dozvoljeno, na ovaj ili onaj način, da se izraze, jer bi u nekom rigidnijem sistemu demonstrante skidali sa vozova još u Tenesiju, ne dopuštajući im da uopšte pristignu u Vašington. Tako da je iza najnovijih dešavanja u Americi koja se laičkom oku čine apokaliptičnim, zapravo sofisticirana igra različitih interesa, i u toj igri svako ima svoju ulogu. Naposletku, koliko je svakom interesu u SAD dozvoljeno da se izrazi na koncu svedoči činjenica da je anti-establišmentski Donald Tramp mogao da bude predsednik 4 godine, u čemu opet treba videti pomenutu surovu, ali efikasnu metodologiju, koja pušta borbu različitih interesa, nakon koje poraženi može da snosi i drastične konsekvense, ali gde je imao svoju šansu. Potpuno suprotno od onih „carevina“ koje probleme guraju pod tepih, pa se onda kada se nerešeni problemi nakupe sruše potpuno u nekoj velikoj revoluciji, kao što se desilo tokom i nakon Prvog svetskog rata nizu tradicionalnih evropskih „carstava“. Za razliku od takvih pompeznih carstava koja pompezno žive i pompezno propadaju, revolucija je u Americi permanentna, i uvek pomalo praćena pucanjem i traskovima, da bi se uvek nakon niza tih sitnih revolucija, uspostavio realni odnos snaga među različitim interesima.

Ne znamo još uvek ko će definitivno i dugoročno pobediti u ovom najnovijem sučeljavanju „dveju Amerika“, iako je ona progresivna trenutno odnela pobedu na izborima nad konzervativnom, no proces će nastaviti da teče i nakon inauguracije novog predsednika Džoa Bajdena 20. januara, te će u tom procesu biti još „krvi, znoja i suza“, da bi se nakon svih surovih borbi definisala grupa koja je najjača i koja će moći da usisa u sebe različite interese. Veoma verovatno da lider te grupe neće biti ni Bajden ni Tramp koji će se potrošiti u toj borbi, i koji već s obzirom i na svoje godine nisu ni „projektovani“ da budu dugoročno rešenje za Ameriku, već neka vrsta prelaznih rešenja ka novom leadership-u, te čitav ovaj proces i služi da bi se selektovao novi leadeship, budući da je očigledno da je onaj stari nedostatan. Stotine kongresmena, senatora, poslovnih ljudi, zvaničnika vojske i bezbednosnih agencija i drugih pripadnika „elite“, koji su „u najboljim godinama“, je u bubnju da budu izvučeni kao deo budućeg ledership-a, ali pre toga treba da se pokažu u ovom ratu različitih interesa, kojem neće biti strano, kao i svakom ratu, ni menjanje strana, ni ograđivanje od dojučerašnjih saveznika, ni traženje novih, što se već dešava unutar Republikanske stranke. Postoje ovakve borbe i unutar frakcija kineske komunističke partije, ali se one u skladu sa kineskom kulturom dešavaju tiho i iza kulisa, dok se u Americi dešavaju dabome i iza kulisa, ali često i frontalno, uz pucanje i traskove, te je to tako još od osnivanja federacije i svih trvljenja kroz koja je ona prošla u prethodna dva i po veka. Sve ovo će promeniti i Republikansku i Demokratsku partiju, te ih je već promenilo jer demokrate već imaju konzervativnijeg predsednika od Obame (Bajden je potekao iz centrističkog, konzervativnog, takozvanog „desnog“ krila demokrata), dok republikancima tek sleduje redefinisanje partijskog indentiteta iz opozicionih klupa, budući da su oni trenutno podeljeni na jako pro-trampovsko (senator Ted Kruz i slični), anti-trampovsko (senator Mit Romni i slični) i centralno pragmatično krilo, koje lavira od situacije do situacije (potpresednik Majk Pens i donedavni vođa republikanske većine u Senatu Mič Mekonel i slični).

Pitanje svih pitanja je Trampova neposredna sudbina nakon što Bajden stupi na dužnost. Očigledno je da Tramp ima želju da se ponovo kandiduje 2024. godine na predsedničkim izborima, kao što je očigledna i želja demokrata da ga u tome spreče, zbog čega se u momentu dok autor članka ovo piše i razmišlja među demokratama o pokretanju procesa Trampovog impičmenta u Kongresu, samo devet dana pre isteka njegovog mandata. Cilj ovog procesa, ukoliko se on uopšte i pokrene, nije da se Tramp zaista smeni sa pozicije predsednika nekoliko dana pre isteka mandata, što je veoma teško uraditi u legalnoj proceduri zbog kratkog roka za to, već je cilj procesa da mu se onemogući da se ponovo kandiduje, budući da jedan od zaključaka ovog neobičnog post-festum „impičmenta“ može biti da se osobi koja je „suđena“ u tom procesu može uskratiti pravo da se ponovo kandiduje za javne funkcije. Velika nepoznanica je takođe mogućnost da Tramp u poslednjim danima mandata donese odluku o tome da bude imun na sva buduća krivična gonjenja (self-pardon act), o čemu su mišljenja američkih pravnika podeljena. No, kakva god da su mišljenja pravnika o ovome, Trampova sudbina neće biti rešavana na području prava, već na području politike, pri čemu treba sačekati epilog frakcijskih borbi unutar Republikanske partije. Tramp će biti manje dostupan u budućnosti bilo kakvim sudskim procesima ukoliko ostane lider republikanaca ili ukoliko, u slučaju da izgubi tu poziciju, osnuje sopstvenu partiju koja bi od republikanaca preuzela značajan broj zvaničnika i birača i nastavila da se uspešno obraća delovima Amerike („Rust Belt“) koji su nezadovoljni tradicionalnim političkim establišmentom.

Naposletku, Trampova lična sudbina i nije toliko bitna, jer je on nije uzrok, već samo posledica dešavanja u svetskoj i američkoj politici u protekloj deceniji – deceniji nakon velike globalne finansijske krize koja je očigledno uzdrmala obrise sveta i Amerike, kakve smo poznavali. Uzroci krize u SAD, ma koliko se trenutno manifestuju kao par excellence politička kriza, su zapravo ekonomski i demografski. Ekonomski, jer su poslovi i bazična industrija otišli negde drugde, te je ekonomski kolač vidno manji u odnosu na „generacije blagostanja“ (Welfare State) iz 20. veka koje su živele u vremenima kada je učešće Amerike u ukupnom bruto društvenom proizvodu sveta bilo značajno veće (pre nekoliko decenija američki BDP je bio značajno preko trećine svetskog, a danas jedva dostiže petinu). Demografski, jer se zbog demografskih trendova menja struktura stanovništva, te su pojekcije takve da kazuju da će, ukoliko se postojeći trendovi nastave ovim tempom, „belci“ postati manjina u SAD 2042. godine, što iznova postavlja pitanje identiteta nacije sastavljene od različitih etničkih grupa, različitog porekla i često različitih kulturnih obrazaca.

No, bez obzira koliko su do sada „belci“ bili dominantna demografska grupa u Americi, ona zapravo nikada nije počivala na homogenom principu bilo koje demografske grupe, pa ni one najbrojnije, jer je od svojih samih početaka bila šarolikija od „klasičnih“ nacija koje počivaju na prostoj etničkoj homogenosti. Amerika je uvek počivala na snazi svog kapitala i sposobnosti tog kapitala da se uvećava i organizuje u sekcije efikasnog društvenog sistema. Bez obzira što je kapital počeo da se odliva iz Amerike u zemlje sa jeftinijom radnom snagom, on je još uvek pogonsko gorivo ove federacije i ne treba sumnjati da će on, nakon prethodno opisanog procesa surove i efikasne selekcije, kao i uvek ranije, pronaći svoj optimalni politički leadership i neke (sasvim nove) ljude sposobne da ujedine i pacifikuju trenutno podeljenu i posvađanu naciju. Do tada svi postojeći akteri postojeće krize u SAD će se „pržiti“ na tihoj ili malo jačoj vatri i u tom „prženju“ će proći četiri godine mandata Bajdenove administracije.

U tom „prženju“ i unutrašnjem pozicioniranju bi, kao što je često bio slučaj u američkoj istoriji, mogla da bude direktno targetirana neka daleka zemlja koja bi trebalo da odigra ulogu „idealnog neprijatelja“, uz pomoć kojeg bi se homogenizovalo unutrašnje javno mnenje. Budući da nema govora da to može biti Rusija ili Kina, jer supersila nikada ne napada supersilu bez razloga izuzetne nužnosti za koje je teško pretpostaviti da će nastupiti          (usled čega će se sa ovim strateškim konkurentima verovatno, uprkos zvaničnoj retorici Bajdenove administracije, pre ići na dogovor, nego na konfrontaciju), target će biti pronađen u nekoj manjoj i slabijoj zemlji, ali dovoljno jakoj da predstavlja privlačan cilj za pokazivanje mišića i „dostojnog“ protivnika. Prvi kandidat za tako nešto tokom vladanja Bajdenove administracije je Severna Koreja, koja je naprosto „idealan kandidat“ za tako nešto iz više razloga: nalazi se na onom „ratištu“ za koje su SAD najzainteresovanije budući da je najbliže njihovom glavnom strateškom konkurentu – Kini, nuklearni sporazum sa Iranom je nasleđe Obamine administracije na koju će se Bajdenova nastaviti pokušavajući da obnovi taj sporazum i, konačno, Severna Koreja sa svojim nuklearnim programom brine i ostale supersile koje takođe nisu rade da dopuste „malima“ da vitlaju nuklearnim oružjem, što je bila i ostaje privilegija velikih.

Naposletku, bez obzira da li će „puknuti“ po Severnoj Koreji ili negde drugde, četri godine Bajdenove administracije na spoljašnjem planu možemo opisati kao povratak na koncept „bussines as usual“. Ono što će tom periodu dati neophodnu maštovitost su zbivanja na unutrašnjem planu u SAD, gde su u surovoj i efikasnoj borbi različitih interesa, koju smo u opisali u ovom članku, moguća svakakva iznenađenja.

(objavljeno u nedeljniku NIN, januar 2021.)