Dr Neven Cvetićanin, Predsednik Foruma za strateške studije i viši naučni saradnik na Institutu društvenih nauka
Pitanje kada će Srbija postati punopravni član Evropske unije svojom strukturom liči na pitanje ima li života posle smrti – svako o tome ima neko mišljenje, a niko o tome nema pouzdanu evidenciju ili bilo kakav racionalan, precizan i izvestan, odgovor. Epopeja pridruživanja Srbije EU traje dve decenije u kojima se povremeno pretvarala u prave Odiseje u kojima smo bacani napred-nazad po nemirnom i za nas permanentno valovitom moru evrointegracija. U međuvremenu se istopio optimizam da se pregovori između Srbije i EU mogu brzo završiti i da ćemo punopravna članica postati u nekoj doglednoj budućnosti. Utisak je danas da smo se negde zaglavili, poput automobila usled gradske gužve, koji ne može ni u rikverc, niti napred, te mu ostaje samo da čeka i da se nada da će se saobraćaj u bilo kojem smeru oko njega rasčistiti, pa da konačno može da nekud mrdne.
Ironija sudbine je da je čak i ovako zaglavljena Srbija u svojim evro-integracijskim naporima pravi šampion u odnosu na neke druge susedne balkanske države, poput, na primer, Bosne i Hercegovine ili Severne Makedonije, koje čak nisu zvanično ni otpočele pregovore o pristupanju EU. To govori da se na nesuđenom evropskom putu nije zaglavila samo Srbija već zapravo čitav region Zapadnog Balkana, koji sa nizom svojih međusobnih uslovljenosti i spojenih sudova, stoji zaglavljen u svojevrsnoj čekaonici u evropskom predvorju.
Glavno pitanje koje se nameće je kako pametno iskoristiti ovo vreme u “čekaonici”, jer postoje samo dve alternative – ili će se to vreme iskoristiti na pametan ili na glup način. Teza ovoga članka je da bi na putu ka nesuđenom punopravnom članstvu u EU, ovaj region, odnosno one njegove države koje još uvek nisu članice EU, a koje su deo novodefinisanog prostora tzv. “mini-Šengena”, kao i sama EU, trebali da krenu u pravcu definisanja neke vrste privilegovanog partnerstva, kao prelaznog među-koraka ka (eventualnom) punopravnom članstvu. Ukoliko bi se ispostavilo da je punopravno članstvo u EU ipak preveliki zalogaj za države balkanskog mini-Šengena, ovo privilegovano partnerstvo bi moglo da dobije i trajniju institucionalnu formu, a ukoliko bi se pokazalo da je opcija punopravnog članstva ipak realna i dostižna, ovo privilegovano partnerstvo bi svakako bilo pozitivni zamajac i međukorak u ispravnom pravcu ka konačnom cilju.
Kako bismo slikovito opisali šta podrazumevamo pod pomenutim privilegovanim partnerstvom, poslužićemo se konkretnim primerom – odnosima Srbije i Italije. Naime, Italija je jedna od nekoliko država sa kojima Srbija ima potpisan sporazum o strateškom partnerstvu, i uz Francusku i Grčku, retka država EU sa kojom Srbija ima potpisan takav sporazum. Opet je ironija sudbine uslovila da balkanska Srbija, koja nema izlaz na more, ima sporazum o strateškom partnerstvu sa tri evropske mediteranske sile, poput Italije, Francuske i Grčke. Što je zapravo i logično jer put Balkana prema Mediteranu geografski ide preko tri države – Italije, Grčke i Turske. Od ove tri države Italija je najznačajnija za Balkan u evropskom kontekstu, jer je treća država po snazi u EU, dok je uticaj Grčke unutar EU ipak slabiji od italijanskog, a Turska uopšte nije ni članica EU. Stoga se može reći da Italija nije samo posrednik Balkanu ka Mediteranu već i jedan od glavnih posrednika ka Evropskoj Uniji. Pogotovo što ona zbog svoje višedecenijske ekonomske stagnacije i čestih političkih nestabilnosti može bolje od severnih, ledeno stabilnih, evropskih država razumeti slične ekonomske i političke probleme sa kojima se suočavaju balkanske države.
Italija tako jeste neka vrsta prirodne „hostese“ Balkana ka Mediteranu i Evropskoj uniji i nesumnjivo najsnažniji unutarevropski zagovornik prijema u EU onih balkanskih država koje još nisu postale članice Unije. Zato je upravo Italija najsnažniji i najagilniji advokat Balkanu u Evropskoj uniji, pogotovo što je nesumnjiv strateški interes Italije da se celokupni Balkan pridruži Evropskoj uniji i da tako praktično reši problem stabilnosti svog severno-istočnog komšiluka i predupredi sve nestabilnosti koje bi mogle nastati ako ovaj prostor postane poprište bilo kakve buduće krize.
Strateška saradnja Italije sa zemljama Zapadnog Balkana je institucionalizovana na samitu u Ankoni 2000 g. kada je osnovana tzv. Jadransko-Jonska inicijativa čije su članice danas Italija, Grčka, Srbija, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Albanija i Severna Makedonija. Kasnije je ovoj strateškoj incijativi 2014. g. pridodato i osnivanje Strategije Evropske Unije za Jadransko-Jonski region (European Union Strategy for the Adriatic and Ionian Region – EUSAIR) u kojoj su Italija i balkanske zemlje glavni strateški partneri i faktori. Ova strategija je jedna od nekoliko evropskih makro strategija i njena uloga je upravo da spoji Mediteran sa Balkanom preko jadranskog i jonskog mora. Italija je mudro odabrana kao jedna od glavnih država ovih inicijativa jer je jedan od najznačajnijih ekonomskih partnera balkanskih zemalja i smenjuje se sa Nemačkom na prve dve pozicije spoljnotrgovinskog bilansa balkanskih zemalja.
Italija ima i kapacitet da regionu Balkana, koji je geopolitički tradicionalno veoma rovit kao mesto susreta različitih geopolitičkih sila (EU, SAD, Rusija, Kina, Turska) pristupi sa izvesnim geopolitičkim balansom, budući da je ona oduvek, čak i za vreme hladnog rata, bila zemlja geopolitičkog balansa, budući da je tada imala korektne odnose sa tadašnjim Sovjetskim savezom, kao što danas ima korektne odnose sa Rusijom (i sa Kinom), pa može pozitivno uticati na geopolitička dešavanja na Balkanu, kao svojevrsni air-bag, štiteći tako i stabilnost svog severoistočnog komšiluka. Međutim, uprkos snažnoj političkoj podršci Italije proširenju EU na balkanske zemlje, od 2011. godine, uporedo s produbljivanjem ekonomske krize, politička uloga Italije na tom području sve više slabi, a njeno zalaganje za evrointegraciju Zapadnog Balkana danas je, kao i kod ostalih evropskih sila, više deklarativno nego suštinsko.
Stoga, kako se ne bi i dalje gubili u praznim deklaracijama o “evropskoj budućnosti regiona“, poput papagaja štreberski ponavljajući mantre o „skorom“ punopravnom članstvu država Zapadnog Balkana u EU, za šta su sve manje šanse da to bude u dogledno vreme (kako zbog procesa u samoj EU, tako i širih globalnih procesa), potrebno je osmisliti nova i kreativna rešenja za kratkoročnu budućnost, a jedno od takvih rešenja može biti i definisanje neke vrste pomenutog privilegovanog partnerstva država Zapadnog Balkana (koje još nisu u EU) sa EU. Ovo je već omogućeno tzv. novom metodologijom pridruživanja Zapadnog Balkana EU, koja je usvojena na predlog francuskog predsednika Makrona, a koja omogućuje da se pojedini sektori države i društva, shodno eventualnim uspešnim reformskim zamasima, potpuno integrišu u sistem EU, čak i ako nema eksplicitnog punopravnog članstva. Ovo privilegovano partnerstvo bi konačno obuhvatilo i definisalo:
- Status balkanskih van-EU država u telima EU
- Punopravno korišćenje strukturnih fondova EU
- Primenu principa nediskriminacije za fizička i pravna lica u kontekstu slobodnog protoka ljudi, kapitala, roba i usluga, tj. uživanje svih tržišnih i socijalnih sloboda za građane balkanskih država unutar EU
Ovo bi praktično značilo da se građani balkanskih država u EU mogu školovati, lečiti, upuštati u poslovanje i u njemu napredovati pod istim uslovima koji važe za građane EU, kao i obrnuto. Ovo bi omogućilo da famozne evrointegracije, bez obzira na formalne statuse, ne ostanu samo apstraktna ideja ili mrtvo slovo na papiru i da građani Srbije i regiona od njih vide i neke konkretne koristi. Pogotovo što je velik broj naših ljudi već u EU, pa bi ovo bilo samo dodatno i bolje uređenje već postojećih realnih životnih odnosa.
(članak je objavljen u nedeljniku NIN u junu 2021. godine)