(crtice o našim velikanima) (a uz njih ponešto i  o Andriću)

Datum rođenja nije jedino što je blisko u biografijama tri velikana naše literature: Andrić je bio tek godinu dana stariji od Crnjanskog (oktobar 1892-oktobar 1893), dok je Krleža bio nešto preko pola godine mlađi od prvog i i par meseci  stariji od ovog drugog (rođen jula 1893). Sva trojica su rođena i obrazovana u Austro-Ugarskom carstvu. Crnjanski  i Krleža su proveli I svetski rat u austrijskoj uniformi, o čemu su ostavili upečatljiva sećanja, odnosno književna dela (poezija i „Dnevnik o Čarnojeviću“ Crnjanskog, „Davni dani“, pripovetke „Hrvatski bog Mars“ M. Krleže). Andrić, blizak zavernicima iz „Mlade Bosne“ bio je zatvaran i interniran tokom svetskog rata, što ga je možda spaslo od pogibije u rovovima negde u Galiciji ili na Pijavi. Njegove mladalačke poetske uspomene „Ex ponto“ i „Nemiri“ imaju mnogo toga bliskog sa duhom i tonom „Dnevnika o Čarnojeviću“ (o čemu sam jednom pisao), dok bi se i kod mladog Krleže mogli naći slični tonovi vremena i stila punog melanholije ili jeseni u kojoj bludi „život bez smisla“:

„Muči me nostalgija za onim što je bilo, a neće se više vratiti. Za vlažnim rosnatim, tihim jutrima, za slobodnim lirskim svitanjima, kada između jutra rose i blistavih zvijezda nije ničeg nego samo mi, zvijezde i rosa.Bili smo slobodni kao psi…Plač za zavičajem slobodnih inspiracija kojih više nema. Peron čađav, prljav, popljuvan, stotine tisuća, milioni putuju, a čovjek ne može da otputuje nikamo. Rešetke, menažerija.  Soldateska…Proljeće, Oblaci. Snježne poljane. Krilo čavke na vedrom odsjaju nebeskog kobalta…“ (Krleža, Davni dani, mart 1915).

Sva trojica su, rano počeli da objavljuju po zagrebačkim časopisima i tako se verovatno i upoznali. Prijateljevali su u mladosti, a Andrić i Crnjanski, koji su jedan drugom posvećivali svoje pesme, ostali su u određenoj meri prijatelji celog života („Andrić je bio moj prijatelj pedeset godina, takoreći“, rekao je Crnjanski u jednom poznom intervjuu).

„Ja bih od Vas, toliko toga mogao naučiti, vi ste mudrac. Spominjem Vas kao nekog Turčina koji samo uživa sveta i sve mu je ravno”, pisao je Crnjanski Andriću između dva rata u jednom pismu- duhovito i sa dozom prijateljskog peckanja.

Kada su u pitanju odnosi Krleže i Andrića, evo Krležinog komentara: “Andrić se meni ili ja njemu pletemo među nogama otkad postojimo, a nikakve veze nemamo – dva potpuno odvojena svijeta”. Još 1919. jedan hrvatski kritičar je ovako opisao razliku između dva tada mlada pisca, što je verovatno pogodilo Krležu: “Obojica su veliki talenti, ali s velikom razlikom: što Andrić mrzi viku i suvišno gomilanje riječi, dok Krleža udara u talanibase i komponira cijele orkestre, da kaže jednu dvije misli.«

Odnosi izmeđi Crnjanskog i Krleže – čiji su živi temperamenti i teški karakteri bili međusobno sličniji – bili su složeniji i konfliktiniji. U mladosti takođe prijatelji koji su se uzajamno cenili, ova dva pisca su se tokom međuratnog perioda društveno i politički udaljili. Dok je Krleža bio i ostao levičar blizak ilegalnim komunistima, Crnjanski  je, u ideološkom smislu pratio put sličan onom kojim su u Evropi mnogi posleratni razočarani pisci i pesnici levičari – od socijalizmu ka nacionalizmu, pa i određenim simpatijama za fašizam.

„Ja sam prznica, svađalica, inadžija, znam to, i to mi ne smeta, volim borbu”, govorio je Crnjanski u jednom poznom intervjuu. To se posebno pokazalo u njegovom tzv. napadu na uredništvo časopisa “Nolit”, koje je proglasio za časopis komunističke literature. Svađa sa levim intelektualcima navukla na vrat osudu književne “čaršije” i  peticiju u novinama koje je potpisalo na desetine njegovih kolega.

Još je bizarniji bio članak Crnjanskog “Mi postajemo kolonija strane knjige”  gde taj avangardni pisac modernista, pesnik  Sumatre i Itake, prevodilac kineskih i japanskih pesama, obožavalac poema Mikelanđela i Kamoinša osuđuje “nametanje stranih knjiga i njenih prevoda po zemlji”, bez domaće kontrole.

Odnosi Crnjanskog i Krleže – dva politički angažovana pisca, ali suprotnih ideoloških usmerenja – posebno se pogoršavaju nakon jednog neprijatnog susreta u hotelu “Moskva”. Povodom Krležinog hvalospeva SSSR-u u putopisu “Izlet u Rusiju” (1925) Crnjanski ga je upitao koliko je dobio novca od komunista, na šta je Krleža umesto odgovora, na njega zamahnuo stolicom – što nije imalo ozbiljnije posledice, osim definitivnog razlaza. “Krleža liči mnogo više na mene, jer se on stalno borio. I literarno i politički i privatno. Ja sam se sa njim potukao u kafani.”, komentarisaće ovaj slučaj mnogo kasnije Crnjanski .

Dublja i ozbiljnija polemika između dva književna klasika (iz današnje perspektive), otpočela je povodom članka Crnjanskog pod naslovom „Oklevetani rat“, objavljenim 1934 u režimskom listu „Vreme“, čiji je on bio redovni dopisnik. U tekstu, Crnjanski kritikuje širenje pacifizma i klevetanje vojske, kao propagandu onih nacija koje su bile poražene u I svetskom ratu. Za primer daje antiratni nemački roman „Na zapadu ništa novo“.

„Oni, međutim, koji su bili u ratu, piše Crnjanski, i ležali među mrtvima, znaju da je rat veličanstven…Rat koji je bio, sa svim svojim strahotama, sa svim svojim teškim žrtvama i posledicama za naš narod, ipak, izgleda, kao jedna svetla, večna zvezda u noći nad nama.“

Na ovaj tekst, Krleža je napisao ozbiljan osvrt u listu „Danas“ pod naslovom „M. Crnjanski o ratu“, u kom Crnjaskom – propagandnom militaristi suprostavlja Crnjanskog – pisca „Romana o Čarnojeviću“ u kome je „on sam govorio o ratu kao ludilu u moru blata, kao o gadnom ležanju među mrtvacima“.

„Kad bi iz tehničkih razloga bilo moguće, nastavlja Krleža, trebalo bi preštampati čitav ciklus „Vidovdanskih pesama“ g. Crnjanskog, da se tom gospodinu već jedamput objasni, kako je njegova današnja pobuna protiv samog sebe napor jalovi i uzaludan, i kako on danas puca iz svog browinga po svojoj vlastitoj slici što se odrazuje u ogledalu njegove najintimnije lirike“.

Krležin tekst je, kako je to kod njega čest slučaj, pun citata i referenci na razne autore i pisce –pacifiste kao i militariste. Tu se citiraju, kao ironična „podrška“ Crnjanskom, i vojničke balade bana Jelačića i P. Preradovića, a ne zaboravljaju se ni aktuelni Gebels, Hitler i Gering, koji su se u to vreme kako je poznato, takođe konkretno trudili da militarizuju društvo, pozivajući se i na citate Getea.

Zanimljivo je međutim, da u Krležinom polemičkom tekstu i dalje lebdi uzdržano priznanje Crnjanskom – pesniku koji je „govorio čestovrlo mutno, ali sugestivno. Govorio je nadareno i neposredno, davao je signale, osjećalo se da u njegovim riječima plove slike kao lađe na sretnome vjetru,i da imaju talenta u jedrima“. Ali lirik „Itake“, svršava svoju liriku kao „lirik atake“, poentira sarkastično Krleža ovaj svoj kritički tekst.

Crnjanski mu, naravno nije ostao dužan. U „Vremenu“ objavljuje na celoj naslovnoj strani tekst „Miroslav Krleža kao pacifist“. On prvo objašnjava zašto je napisao svoj prvi članak (povodom jedne vojne proslave povezana sa odbranom Srbije 1914), ističe da su „u našem narodu ratničke osobine naplemenitije osobine“ i zatim se obrušava na „marksističku kliku“ koja nastoji da „nagrdi vojsku“. Članak se završava napadom „ad hominem“, tj. na Krležu lično koji je jedna vrsta „literarnog pape i idel marksista i pacifista“. Zatim mu izvlači iz biografije činjenicu da je bio pitomac austrijske vojne akademije i da se dakle obrazovao za vojnu, a ne pesničku karijeru, kao i da je 1915. godine, u vreme propasti Srbije objavio članak kojim je veličao tadašnjeg austrijskog šefa generalštaba (Krleža je kasnije objašnjavao da je radilo o ironičnom veličanju).

Krleža nije više odgovarao na pisanje Crnjanskog. Životni putevi dva nekadašnja prijatelja su se potpuno razdvojili. Crnjanski je narednih godina (od 1936. godine) radio u jugoslovenskim poslanstvima u Berlinu i Rimu, da bi rat proveo u Engleskoj, odakle se u zemlju vratio tek 1965. godine. Nije više olako ulazio u polemike, a o politici je odavno prestao da govori ili piše. O Krleži se, bar javno, izražavao uglavnom pozitivno kao o „piscu velikih kvaliteta…velikom piscu sa velikim opusom“.

„Krleža je imao sreću da je celog svog života radio samo književnost, samo teatar, samo umetnost, da nije nigde skrahirao, da ga nisu ubili, da nije pao, da nije umro.  Imao je tu sreću. Vidite, u životu nije sve onako kako Vi hoćete” govoriće pod stare dane, mudro i filozofski, Crnjanski.

„Nisam imao tu sreću i naklonost sudbine, kao Krleža i Andrić” (Crnjanski).  Možda bi se moglo dodati da se on i malo više igrao sa sudbinom, ali da je svoj sudbinski dug umetnika ipak ispunio, vrativši se (nakon žurnalističkih epizoda krajem 20-ih i tokom 30-tih godina XX veka) pravoj literaturi i napisavši nakon II svetskog rata velike romane: “Drugu knjigu Seoba”, “Roman o Londonu”, “Kod Hiperborejaca”, kao i najveću poemu srpskog jezika: “Lament nad Beogradom”.  

Koliko veliki pisac pišući svoje delo uzima iz svog života? Koliko je delo i karakter autora? Kod Krleže, ta veza je, čini se najbliža, kod Andrića najmanja. Kod Crnjanskog – zavisi od dela: „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Roman o Londonu“ i posebno „Hiperborejci“ su delimično i autobiografski, dok su Seobe I i II to u najmanjoj meri.

Tri književna velikana su napustila ovaj svet otprilike ne dugo jedan posle drugoga. Andrić je umro prvi, 1975. godine, Crnjanski 1977, a Krleža 1981. g. Zanimljivo je takođe, da nijedan od trojice nije ostavio potomstvo, iako su sva trojica bili (po jednom) u braku.  Supruge su im se zvale Vida (Vidosava Crnjanski), Milica (Andrić) i Bela (Leposava Krleža).  Zanimljivo je takođe da je smrt supružnika kod svakog od ova tri para skoro koincidirala: Milica je umrla godinu pre Andrića, Vida godinu posle Crnjanskog, a Bela iste  godine kad i Krleža.

Autor: Duško Lopandić