Iskusni i mudri ljudi mogu već na osnovu rukovanja sa drugom osobom da joj
„izmere puls“ tj. da procene osnovne konture karaktera i stava te osobe. Kako to tek ne bi
mogli oni profesionalci kojima je „merenje pulseva“ ljudi, kompanija, vojski, država, naroda
i, konačno, same istorije, posao, a koji su to vešto radili od još od arhetipskog strateškog
mudraca Sung Cua koji je savetovao vladare kada da napadaju, a kada da se brane, pa sve do ništa manje arhetipskog, iako novijeg, Dr Kisindžera, koji je savetovao vladare kada i šta da potpisuju. Svet i istorija ne mogu bez takvih savetnika koji su posebno na ceni u naše
geopolitički nestabilno vreme kada istorija ponovo maršira u svoj svojoj sili i snazi i kada se dešava ono što je do juče bilo nezamislivo, poput velikog rata na evropskoj teritoriji, kao što je onaj u Ukrajini.

Stoga se sva sila savetnika, analitičara i operativaca angažovala na glavnom
strateškom događaju ovoga leta kao što je bio susret između predsednika Amerike i Rusije,
Trampa i Putina, u američkoj vojnoj bazi u Enkoridžu na Aljasci, sredinom ovoga vreloga
avgusta. Analitičari naivci su još i tokom tog sastanka na sva zvona deklamovali šta se dešava i šta treba očekivati, da bi tek nakon tog sastanka čitava sila naivnih i manje naivnih imaoca mišljenja iznela šta se „zapravo“ desilo u Enkoridžu i šta će sada da se dešava od Ukrajine pa sve do južnog kineskog mora. No, najoštroumniji i najvispreniji od svih realnih profesionalaca su znali da treba sačekati sa sudom o jednom tako neobičnom događaju kao što je susret predsednika suštinski geopolitički zavađenih strana, jer su prvi utisci u strateškim stvarima uglavnom pogrešni. Tako je čitava vojska onih analitičara naivaca tokom, kao i odmah nakon ovog neobičnog sastanka, počela da ispucava gromoglasne teze da je na tom sastanku Putin pojeo Trampa i da je ruski predsednik nesumnjivi pobednik ovog gran prija, kao da je reč o trkama Formule 1 ili o boks meču, a ne o sastanku vremešnih veterana, što u politici, što u biznisu, koje nije baš lako prevesti žedne preko vode. Na kraju krajeva, ne bi takvog sastanka ni bilo da na njemu nije „namešteno“ da svako ponešto dobije, jer su ove vrhunske profesionalne stvari ipak daleko od onih vašarskih boks mečeva na kojima se pred zver izvede neki prestrašeni žgoljavi momčić, pa stvar završi nokautom u prvoj rundi. Ovakve sastanke pripremaju čitavi timovi savetnika, analitičara i operativaca i zato su oni dobro izbaždareni da na njima svako po nešto dobije.

Ukoliko je jasno šta je na tom sastanku dobio Putin, odnosno Rusija, o čemu su
ponešto rekli već i analitičari lakših kategorija koji uvek polaze od onog najočiglednijeg – da je Putin ovim sastankom dobio delimični povratak u nekadašnji paritet između SAD i SSSR (zbog čega je i ruski ministar spoljnih poslova na sastanak i krenuo sa majicom na kojoj je eksplicitno pisalo SSSR), kao i legitimnost svetskog državnika koji se sastaje samo sa glavnim svetskim državnicima, a ne sa tamo nekim Zelenskim – na nama analitičarima teškašima je da kažemo šta je na tom sastanku dobio Tramp, što je uistinu manje očigledno površnom oku.

Tramp je dobio samim mestom održavanja sastanka koji se ipak održao u američkoj
vojnoj bazi, pa su čak u jednom momentu Putina, sigurno ne slučajno, nadletali čuveni
strateški bombarderi B-2 koji su od iranskog nuklearnog programa napravili tepih, a što je i
svojevrsna poruka ruskom predsedniku koji je opet, pak, poznat što ne trepće pred bilo kojom opasnošću i izazovom. Ipak, ovaj put je Putin „trepnuo“, doduše ne na nadletanje
bombardera, nego na viku novinara još dok je hodao crvenim tepihom, a kasnije i u sali, koja opet ne može biti slučajna, a koji su mu dobacivali da je maltene Hanibal Lektor, na šta je on, poslovično hladan, ipak trepnuo obrvom i očima i nešto uzvratio dovikujući novinarima, prekrivajući doduše usta rukom poput iskusnog izviđača. Dakle, Tramp je ovim susretom pokazao da može i on, a ne samo kineski predsednik Si Đinping da ugosti Putina u svom ataru čime je donekle izbalansirao kinesku stratešku svemoć koju je kineski predsednik upravo pokazao ovoga poslednjeg vikenda avgusta kada su se na samit Šangajske organizacije za saradnju (SCO) u Tjencinu sjatile i najveće ribe poput Putina i indijskog premijera Modija, ali i niz srednjih i malih riba koje doprinose utisku da je sada Peking novi centar sveta. Tramp je uspeo da sastankom u Enkoridžu podseti na dobra stara vremena kada su u svetu postojale samo dve sile prvoga ranga – SAD i SSSR – što je prijalo i Putinu, te su se njih dvojica oko toga dobro razumeli, znajući opet da je politika podjednako i estetika, a ne samo parcelisanje poseda i da neće odmah nakon tog sastanka zavladati mir u nesrećnoj Ukrajini, ali nikoga nije mnogo koštalo da se u četiri oka razmene predlozi i da se onda nižim nivoima, gde je na žalost i Evropska unija, prepusti procena koliko su ti predlozi realni.

Sastankom u Enkoridžu je Tramp dobio i još jednu stvar – potvrdio se kao lider
Zapada dovodeći par dana kasnije ključne evropske lidere u Ovalni kabinet, da bi tokom
sastanka sa njima okrenuo Putina da i u njihovo ime, sve sa njihovim fus-notama, ponovo
razmotre što je moguće, a što nije za nesrećnu Ukrajinu. U tom potvrđivanju mu je Putin
nesumnjivo pomogao jer Tramp, u nemogućnosti da odigra „velikog Kisindžera“, tj. da bude
bliži Rusiji i Kini nego što su one međusobno, za šta je već kasno, odigrava zapravo jednog
„malog Kisindžera“ – da bude bliži Rusiji i Evropskoj uniji nego što su one međusobno – što
opet nije mala stvar. Da je kasno za igru „velikog Kisindžera“ Tramp je utvrdio još na onim
telefonskim razgovorima sa Putinom kojih je bilo sijaset od početka godine, a koji su bili
zapravo ispitivanje terena sa obe strane, pa je scenografija postavljena za „malog
Kisindžera“, sve sa evropskim liderima koji dolaze u Vašington par dana nakon susreta na
Enkoridžu.

Mali ili veliki Kisindžer, šah ili poker, suština je ista – sile se ispipavaju i proučavaju
jer se potezi ne mogu vući napamet već teba doakati kakve karte zapravo ima protivnik, te
ratovi u Ukrajini, Bliskom Istoku i sutra ko zna gde nisu ništa drugo do to međusobno
ispitivanje i iskušavanje sila u staroj igri u kojoj je svet ulog. Prava je sreća kada se sile
ispipavaju samo rukovanjem i razgovorom lidera na samitima poput onog u Enkoridžu ili u
Tjencinu na samom kraju ovoga avgusta, ali na žalost to nije dovoljno – jer džaba nekome
čvrst stisak ruke, ako iza toga ne stoje i realne vojne, privredno-ekonomske, kadrovske,
energetske ili tehničko-tehnološke divizije.

Rekli smo na početku članaka da se preko rukovanja može dosta zaključiti o nekom
čoveku, ali pružena ruka nije jedini ljudski modus dodira rukama, jer se od pamtiveka i pesničilo, a ne samo rukovalo, a ovaj naš nesavršeni svet je trenutno upravo u fazi pesničenja i još ćemo malo sačekati dok to ne stane i dok se ne vidi konačni skor svih strateških rundi.

Autor: Neven Cvetićanin