Navika veoma često može da bude jednako korisna koliko i opasna. Ulazeći u rutinu shvatanja da je neko ili nešto konstantno prisutan u životu, postepeno će doći do normalizacije, a proporcionalno sa tim i do umanjivanja svesti o važnosti. Ništa se ne podrazumeva, a najbolji primer takvom stavu je država. Ono što je Ruso, porvršno rečeno, video kao benefit nastao odricanjem dela sloboda, danas se, što se iviči sa hazarderstvom, posmatra kao da neko na silu otima to najdivnije ljudsko svojstvo. Čovek se rađa slobodan, ali je svugde u lancima, tvrdio je buntovni Francuz, a danas se otvara pitanje da li je neko zaista po rođenju slobodan.
Za veličanstvenog Berđajeva, država je bila omiljena tvorevina istorije. Možda i više od toga. Država je bila čedo koje je od svog nastanka „učiteljica života“ tako nežno i brižljivo vaspitavala i odgajala, da je omogućila njen višemilenijumski život u različitim alotropskim modifikacijama. Sveopšta kriza društva u sadašnjosti, čini se podstaknuta različitim faktorima, kreće u borbu protiv istorije i preti da uruši temelje na kojima je država hiljadama godina učestvovala u građenju civilizacije.
Prema Ibn Haldunu, evolucija plemena podrazumevala je prerastanje u državu koja je u velikoj meri nadgradila primarne oblike ljudskog udruživanja. Naravno, centralni koncept ovog slavnog filozofa, predstavljala je asabija koju je opisivao kao snažnu, gotovo neraskidivu vezu između pripadnika plemena. Podržavljenjem više plemena stvorena je država, a vođstvo u njoj uzimala je ona grupa sa najsnažnijom asabijom. Dalje od toga, značilo je da se isti koncept razvija, samo sada udruženim radom svih plemena koja zajednički grade sopstvenu formu bitisanja.
Ovaj fenomen, očito, Ibn Haldun je osmislio posmatrajući arapsko-islamske zajednice, ali je njega vrlo svrhovito moguće primeniti na posmatranje sveta sa druge strane obala Sredozemnog mora koje je zapljuskivalo njegov rodni Tunis. Još tada se evropska uobrazilja mogla naslutiti makar iz činjenice da su oni plemena nazivali dinastijama. U Engleskoj se to najčistije videlo tokom sukoba loza koje su, može se reći, bile prožete onim što podrazumeva asabiju. Tek po završetku Rata ruža, počinje da se kristališe unisonost na ostrvu, ali i onda je bilo nužno dati oslonac državnosti. Kraj sukoba Lankastera i Jorka, porodica Tjudor dočekuje kao najmoćnija na ostrvu, a njihova država mnogo više se oslanjala na crkvu. Do Henrija VIII su katolici bili povlašćeniji, ali je ovaj kralj zbog svojih potreba, oportunistički rešio da protežira protestantizam. U njegovo doba, asabija, to je bio on. Ipak, nisu svi njegovi naslednici bili dovoljno čvrsti kako bi održali takav poredak stvari, pa je religijski faktor preuzeo primat u odnosu na ličnost. Čak i kada su Stjuarti došli na vlast, vera je bila vezivno tkivo. Barutna zavera je predstavljala jezuitski pokušaj atentata na kralja Džejmsa I, pa je od tog trenutka katolicizam u Britaniji definitivno izgubio nadmetanje za asabijsku ulogu. Sve to je trajalo do građanskog rata, koji dolazi kao senka Vestfalije, a pod vođstvom Kromvela u Engleskoj se javlja nacija, nacion, koja postaje ognjište oko koga će se države graditi do danas. U kontinentalnom delu Evrope, sve to se, naravno, dešava sa mirom u već pomenutoj, današnjoj, pokrajini Nemačke. Kao cikličar, Ibn Haldun bi bio ponosan na ovo shvatanje u kome se asabija večito ponavlja, samo u drugom obliku.
Dakako, postoje odsupanja od ovih tvrdnji i sigurno je dobronamerno pitanje svakog znatiželjnika fokusirano na to što u drugoj polovini 17. veka još uvek nisu postojale moderne države, poput Nemačke i Italije pre svih. Zasigurno da je takva opservacija potpuno primerena, ali koncept nacije se ne odnosi nužno na šire celine. Ako nije bilo Nemaca, bilo je Prusa, a pod Bizmarkom, naravno da su se učvrstili u snažniju asabiju od Pruske, odnsono, logičan je razlog dominacije određenih elemenata u identitetu. I šire i uže koncepcije države počele su da se grade oko univerzalne kolektivne tačke preseka – nacionalnosti. Još jedna bitna odrednica u učvršćivanju jeste „državni razlog“, koji možda i najopširnije objašnjava neophodnost države. Ljudi su se odricali ličnih blagodeti kako bi gradili bolju zajednicu, a malo slobodnijim tumačenjem se može reći da su ljudi u državi otkrili „univerzalnu crkvu“ o kojoj Tojnbi piše.
Panta rhei, rekao bi Heraklit. U godinama pre izbijanja Francuske revolucije koja, može se tako razmišljati, nacionalnost uzdiže kao karijatide koja će držati koheziju jedne države. Već pominjani Ruso je svojim konceptom društvenog ugovora sa puno stila uspeo da objasni način njenog razvoja iz ugla građanskog, dubinski shvatajući modus operandi. On ni u jednom trenutku nije izgledao kao neko ko ne podržava državu, štaviše, esksplicitno se priklanjao takvoj tvorevini.
Gledajući iz pozicije hrišćanstva ili islama, nacionalnog (plemenskog) ili građanskog, država je organizam koji je nastao kako bi stanovnici sebi osigurali prosperitet i pravednije ophođenje prema svim članovima zajednice. Pored toga, čak i ako se bilo ko vodi idejom anarhizma i pisanjem Kropotkina, Bakunjina ili Roze Luksemburg, on ne može da prenebregne činjenicu da se cela ideja anarhije rodila kao antiteza kapitalizmu i gomilanju kapitala u privatnom vlasništvu. Ipak, ni u tom trenutku se ne odriče ideja postojanja neke vrste zajednice, a sam Kropotkin kao da ne shvata da je za njegov koncept „uzajamne pomoći“ najbolje ostvarivati ga u okvirima postavljenim institucijama. Jasno da državni oblik može bti žirant takvog nastojanja.
Tokom godina, menjala su se državna uređenja, način funkcionisanja, predmet oko koga se gradila, ali uvek je bila pristanište sigurno za iskrcati se u burnim noćima. I više od toga, država je ostajala jedino crveno ostrvo kome se pojedinac može uvek vratiti. O kakvim god pritiscima da je bilo reči u vezi reforme države, njen rad je uvek više pružao, nego što je uzimao. S obzirom da je bilo reči o Francuskoj revoluciji, verovatno je najbolje pomenuti delo pronicljivog De Tokvila u kome je on našao mnoge sličnosti baš između revolucije i starog režima. Model se promenio, ali suština je ostala, više-manje, ista.
Posle dugog devetnaestog veka, kako bi ga nazvao Hobsbaum, formiranja država nacija, priznanja prava samoopredeljenja narodima, zašlo se u fazu postmodernizma u kojoj se i danas preispituje uloga države. Za neke je njen nacionalni vid prevaziđen, samim tim se poistovećuje i njena apsolutna suvišnost, ali svako racionalnije viđenje deplasira ovakva gledišta. Pre svega, razlog tome je potpuni izostanak sutogata državi u ljudskom funkcionisanju. Nerealno je stajati na shvatanju anarhista jer oni ne nude valjanu alternativu kojom bi se država zamenila. Ako je moguće nekim drugim rudimentarnim konceptima osporiti naglasak na kolektivitetu pre individuuma, kod države takve problematike nema. Čak i autoritarna, ona u sebi nosi postojanje svih opcija. Mada su one koje odstupaju od zvaničnog narativa proglašene disidentskim, to ne poriče postojanje različitih grupacija, a njihovo prisustvo je mnogo izraženije nego u bilo kojoj drugoj organizacionoj strukturi. Nemoguće je poreći značaj države, premda savršenstvo ne postoji, državotvornost je permanentan proces i zato se mora imati strpljenja. Kroz godine se menjala, prilagođavala duhu vremena, ali je uvek ostajala najbolja moguća solucija ljudskog udruživanja.
Danas, osećaju se snažniji vetrovi promena, a državni mehanizam je još jedanput izazvan. Bilo bi senzacionalistički tvrditi da je ona u krizi, ali svakako jeste pred svitanjem novih promena. Nacija, kao nekada religija, polako postaje prevaziđena, makar u smislu državnog stožera. Pokreti koji su potekli, najpreče, u zapadnoj kulturi sa zahtevima „otkazivanja“ neprihvatljivih istorijskih ličnosti i događaja, ostavili su ožiljke. U ovom slučaju je teško čitati događaje iz prošlosti kroz naočare sadašnjosti. Kao što se da videti u tekstu, razvoj jeste ključna kategorija, mada se odvija po cikličnom modelu, ideje se smenjuju linearno. Država možda još uvek može da se opiše pomoću asabije, ali sigurno nije moguće čitati asabiju kodnim sistemom modernog doba. Mnogo puta od tada su prevaziđena određena ponašanja i norme.
Uprkos tome, svaki napad na državu istovremeno je besmislen i prikriveno opasan. Bez odgovarajuće zamene, a rušeći njene temelje, dolazi se u stanje entropije koja ne olakšava život čoveka, već ga u potpunosti ostavlja izloženog na vetrometini. U ovom trenutku, jedina postojeća zamena se javlja u okviru korporacijskog organizovanja. Mada zanimljivog oblika, postoji osnovana bojazan zbog čega takva vrsta strukturisanja nikada neće moći da parira državi. To se ugleda u kompanijskim nastojanjima za uvećanjem profita, dok sa druge strane država ispred sebe ima jedino princip opšteg dobra, pogotovo izraženog u konceptu države blagostanja. Sa druge strane, čak i ako se razmotre drugačije orijentisane države u kojima birokratski mehanizam zauzima mnogo manje resursa koje crpe, jasno je da i one obezbeđuju mnogo više dobrobiti u poređenju sa korporacijskim sistemima. Differentia specifica – ono što je u srcu sistema – kod korporacija profit, kod države ljudi.
Kriza je počela onog trenutka kada su se države povinovale profitu. Zaboravljajući da imaju mnogo toga prečeg, lako su se odrekle svojih antimonopolskih tendencija i zato je danas mnogo češće videti mamutske kompanije koje država ne razbija, po uzoru na način kojim je to činjeno 90-ih godina prošlog veka. Premda postoje određeni pozitivni signali u kojima država preuzima primat nad privrednim organizacijama, to još uvek nije postalo pravilo. Zato se može reći da je brak države i čoveka u dubokoj krizi. Povrh svega, bilo šta drugo za ljude predstavlja pre kakvog Kazanovu, nego li pouzdanog partnera. Trenutno nema ni terapeuta, a ni valjane zamene, zato će razvod i dalje urušavanje države samo dovesti do neupitnog haosa koji će odgovarati samo retkima. Umesto toga, potrebno je pokazati antičku političku zrelost i raditi na tome da prvenstveni interes bude ogledan u državotvornosti, jer rušenjem lučkog svetionika, svaki brod će biti osuđen da beznadežno luta nemirnim morima, u smutnim vremenima, do potpunog potopa.
Autor: Aleksandar Stanković