Klint Istvud nije samo uspešan glumac i reditelj, već je takođe nadaren politički mislilac. Kada se jednom budu pravili anali mislilaca slobode našeg vremena tu svakako neće biti neurotični Žižek, pretenciozni Fukujama ili zaneseni Čomski, već hladni, trezveni i svedeni Klint Istvud. Prljavi Hari. Koji nije napisao ni jednu knjigu. Jer kao da su knjige bitne da bi se politički mislilo. Važan je stav. Stav je mala stvar koja pravi veliku razliku, štono reče Čerčil.

U vremenu masovnih histerija najteže je ostati trezven i nepristrasan, jer je histerija, bez obzira da li se ispoljava kao kolektivna ili pojedinačna, najveći neprijatelj slobode. Histeričan čovek nije slobodan, jednako kao što to nije ni histeričan narod. Biti histeričan znači zaleteti se na prvu loptu i ganjati je fanatično sve dok ne pukne – bilo lopta, bilo glava, bilo noga, bilo kopačka, bilo neki drugi deo tela ili opreme. Pri čemu su golovi manje važni, jer je kod histeričnog čoveka mnogo važnije da juri i trči, bez obzira na realni rezultat. Stoga histerični ljudi, kao i histerični narodi (pardon, nema histeričnih naroda, već samo naroda koji su skloni da u nepovoljnim okolnostima upadnu u histeriju), nemaju bilo kakav konstruktivan rezultat, već su, naprotiv, skloni (auto)destrukciji. Hitler je bio histeričan. U izvesnoj meri su to bili i Napoleon i Cezar. Svi tirani su uglavnom histerični. Kao što su svi branioci slobode uglavnom trezvenjaci. Trezvenjaci duha, pri čemu je manje bitno ako srknu koju flašu viskija kao onomad dobri stari Vinston. I tu dolazimo do Klinta Istvuda, čoveka koji je otišao nekoliko koraka u trezvenosti dalje i od Čerčila, koji je ostao, na njemu svojstven „tekući“ način, isključivo na nivou trezvenosti duha. Klint Istvud nije samo glumac i reditelj, već je Klint Istvud zapravo pogled na svet. Weltanschauung, kako su to nekad govorili nemački filozofi. I to je glavna teza ovog teksta.

Kakav je to pogled na svet? Neki naivni, histerični i infatilni obožavatelj Prljavog Harija bi rekao da je to nasilni, ratnički, militantni pogled na svet. No, ne zalećimo se na prvu loptu, već smo rekli da to škodi kako slobodi, tako i mozgu. Škodi slobodnom mišljenju, rečeno jednom rečju.
Da bi odgonetnuli zagonetku pogleda na svet Klinta Istvuda i glavne premise njegove političke filozofije moramo se odmaknuti od stereotipa Prljavog Harija koji vitla magnumom i puca na sve što leti. Kao prvo, Prljavi Hari nije Prljavi Hari, već je on zapravo država. Jednostavno rečeno, inspektor Kalahan nije neki poludeli kauboj, već je on organ reda i mira. Ali veoma netipični „organ“. Individualac, slobodnjak, čovek sa svojim mišljenjem. Sve ono što nije tipično za „organe“. Sve ono što nije tipično za „organske“ (čitaj: policijske) države u kojima su „organi“ sve i svja. I sve ono što je tipično za slobodne države u kojima se dozvoljava, ili makar toleriše, slobodno mišljenje. Prljavi Hari je zapravo metafora države koja je, istina, naoružana (kao što nužno mora biti svaka država), ali koja je prilično slobodoumna, pri čemu joj ta slobodoumnost ne smeta da bude efikasna. Inspektor Kalahan nije fašista kao što se može čuti u površnim komentarima i interpretacijama (nosio bi već uniformu i kožne tregere da je fašista), već je Prljavi Hari neka čudna vrsta liberala. Radi za institucije sistema, a opet mu ove idu na živce zbog neefikasnosti, čuva red i zakon, a opet je sklon da povremeno napravi haos ili da se posluži određenom „prečicom“ kako bi rešio stvari i, naposletku, na kraju radnog dana voli da mirno pije pivo (koristeći sve draži privatnog života), umesto da noću paradira ulicama u kožnom odelu sa magnumom kao što bi činio neki pravoverni fašista (u jednom od nastavaka Prljavog Harija Kalahan se upravo obračunava sa policajcima u kožnim odelima a la Judas Priest koji su malčice preozbiljno shvatili svoj posao).

Prljavi Hari nije, dakle, neki histerični fašista. Prljavi Hari je zapravo slobodni mislilac. Čije je slobodno mišljenje u funkciji sistema. To nam tek postaje jasno kada razmotrimo „političku egzistenciju“ njegovog eksplicitnog utelovitelja, samog Klinta Istvuda, čoveka koga je uvek privlačila politika, ali koji je uvek bio dovoljno pametan da joj se nikad potpuno ne prepusti, ostajući pak i u njoj i u javnom mnenju moćan i uticajan. Upravo odnos Klinta Istvuda i politike kao veoma specifičnog i opasnog zanata svedoči o jednoj, za prosečne ljude i prosečne umove, retkoj crti trezvenosti. Čovek koji je kao od šale mogao da bude guverner, kongresmen ili senator, a možda i više od toga (!!!) nikada to nije poželeo. Jedina politička dužnost na kojoj je bio Klint Istvud, nekoliko godina u dva mandata, je dužnost gradonačelnika minijaturnog kalifornijskog gradića Karmela (Carmel-by-the-Sea), te mu je to vreme prošlo u miru i redu bez bilo kakvog pucanja i praštanja, ali na opšte zadovoljstvo građana koji su u njegovim mandatima dobili više građanskih sloboda i više konkretnih materijalnih benefita, budući da je ukinuo neke besmislene administrativne zabrane (npr. bizarnu zabranu prodaje korneta za sladoled, kao i neke druge iracionalne administrativne zabrane).
Još je zanimljivija situacija kada razmotrimo njegove partijske i ideološke preferencije. Mladi Istvud se kao dvadesetdvogodišnjak registrovao kao „republikanac“, ali ga to nije sprečilo da do kraja života naizmenično daje podršku, čas republikancima, čas demokratama, zavisno od političkih pitanja koja su na dnevnom redu, i da do kraja života (hvala Bogu, još je živ) misli politički svojom glavom (i glava ga, hvala Bogu, još dobro služi). Tako je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka podržavao konzervativnog Niksona, u isto vreme ga kritikujući zbog Vijetnamskog rata i afere Votergejt. Početkom dvehiljaditih godina je podržavao demokrate u Kaliforniji zbog njihovog programa zaštite životne sredine, da bi opet podržao republikance na nacionalnom nivou u predsedničkim kampanjama 2008. i 2012. godine. Čuveni su njegovi govori protiv Obame, ali su još čuvenije njegove čestitke Obami nakon pobeda sa rečima „da je Obama sad njegov predsednik kome želi sve najbolje, jer je to istovremeno najbolje za sve nas“. Istvud nije pročitao nijednu knjigu o političkom konsenzusu i političkoj kulturi, ali je postupio kao iz nekog udžbenika demokratije – izbori su gotovi i podeljena se nacija mora pomiriti, da bi uopšte funkcionisala.

No, idemo dalje, Istvud, koji je u svojim filmskim ulogama opalio koji milion metaka, nije imao dlake na jeziku da kritikuje svaki američki bespotrebni rat – od Korejskog, preko Vijetnamskog, sve do onih u Afganistanu i Iraku, verujući da SAD ne treba da preuzmu ulogu svetskog policajca. Takođe, „revolveraš“ Istvud je među poznatim pobornicima ograničenja nošenja oružja u Sjedinjenim Državama. Protivnik je zabrane abortusa i zabrane istopolnih brakova i često je kritikovao tvrdo republikansko krilo zbog krutog stava po ovim pitanjima. Pa opet, on nije ni pristalica abortusa i istopolnih brakova, već naprosto smatra da svako o ovim pitanjima treba da odluči lično, bez da se meša država, Prljavi Hari ili neko treći. Politička filozofija Klinta Istvuda je naprosto „živi i pusti druge da žive“.
Izjašnjavao se kao socijalni liberal, ali se i registrovao kao libertarijanac. Govorio je „da sebe ne vidi kao konzervativca, ali da svakako nije ni radikalni levičar“. Sebe često ideološki opisuje jednostavno kao „umerenog“. Vidi vraga, reći će neko – Prljavi Hari koji je onako neumorno trebio ološ sa ulica San Franciska je, u suštini, veoma umeren momak. On je zapravo veoma tolerantan momak. I u tome je veliki dijalektički obrt. Jer su najtolerantniji upravo oni najjači, dok su najnetolerantniji upravo oni kojima nešto fali, pa nađu da mrze ove ili one, ili da prave probleme ovima ili onima. Histerični ljudi nikada nisu tolerantni. Trezveni ljudi su uvek tolerantni. Jer trezvenost znači istovremeno i snagu i slobodu. Snagu i slobodu duha.

Naposletku, politička filozofija Prljavog Harija alijas Klinta Istvuda je zapravo politička filozofija umerenog centra. On stoji tamo gde se polovi dotiču kao liberal među konzervativcima i kao konzervativac među liberalima i levičarima. Nekome drugome bi takav stav stajao loše i on bi se ili pogubio ili diskreditovao. Ali njemu takav stav stoji odlično i prirodno. Verovatno zato što je u prirodnoj ravnoteži polova. I političkih i kosmičkih. Da ne pominjemo njegov zdrav način života (specifična ishrana i celoživotni trening), što je već druga tema koju ćemo obraditi u nekom od sledećih blogova. Kada Prljavi Hari opet dođe na dnevni red. I kada opet bude bilo potrebe da se ukaže na trezvenost nasuprot svim histerijama. Političkim i onim drugim.

Autor: Neven Cvetićanin