Urobor je mitska neman koja je konstantno rasla jedući svoj rep, što i sama reč prevedena sa starogrčkog označava. Interesantno je da nisu samo antički Grci imali ovakvu ideju o večnosti. U nordijskoj mitologiji zabeleženo je postojanje Jormunganda, gigantske zmije koja drži svet tako što je ceo obavila i ugrizla se za rep. S obzirom da se radi o emanaciji zla kod Vikinga, predviđeno je da Ragnarok dolazi kada čudovište prekine da drži zemlju kako bi se obračunalo sa Torom, svojim arhineprijateljem.

Jasno da je filozofska srž verovanja u ova bića klasičan perpetuum mobile, ogledan u ljudskoj potrebi da razume beskonačnost postojanja stvari koje iskaču van granica životnog veka. To je koherentan hegelijanski koncept duha kojim bi moglo da se pristupi čovečijoj potrebi da shvati to večito pokretno, kada već ne može da mu trajno svedoči. Odatle potiče Hegelova vera u konačnost istorije. Takve tendencije imao je i Marks, a mnogo godina kasnije i Fukujama. Činjenice su, pak, na dijametralno suprotnoj strani. Čak i kada bi se rodio neki univerzalni ideal, duh, koji će ljudi bezrezervno prihvatiti, ne može se uticati na sudbinskog komedijanta koji pripada faktoru slučajnosti. Zbog same prirode akcidenata ili incidenata istorije, vrednosti se menjaju kroz periode, pa tako i „zeitgeist“. Ma koliko Hegel bio sveiscrpan u svom objašnjenju, praktičnije se sve to definiše Ciceronom usklikom: „O tempora, o mores“.

Svako vreme ima svoje običaje, pa tako razvoj sveta jeste jedan dugačak put koji je s vremena na vreme zahtevao presvlačenje asfalta zbog toga što su amortizeri novih generacija bili previše ukrućeni tokom prelaska preko rupa na koje su se njihovi prethodnici navikli. Ta udubljenja na putu bila su zlosrećan amanet nekog doba, a po pravilu se uvek posle kiše rađalo sunce. Viktor Igo je znao da pohvalno napiše o ljudima koji su pregurali te nedaće: „Čvrste i retke prilike tako su se izrodile; beda skoro uvek maćeha, ponekad je majka; oskudica rađa snagu duše i duha; nevoljom se zadoji ponos; nesreća je dobro mleko za velikodušnost“.

Zasigurno je puno istine u ovome. Mir koji je uspostavljen u Evropi, uz sveopšti konsenzus kod običnih ljudi, nije mogao da bude postignut bez velikih patnji oba rata. Pitanje koje se otvara na ovom mestu tiče se toga da li je uvek potrebno da se do dobrih vremena dođe na leđima muke, patnje i boli? Još važnije, kako prekinuti niz ponavljanja koja na popravljenoj magistrali ljudske sudbine konstantno prave brazde i teraju ljude da određene periode proživljavaju na skoro identičan način?

Šeiku Rašidu iz dinastije Al Moktum, ujedno osnivaču Dubaija, pripisuje se da je konstatovao kako su njegov otac i deda jahali kamilu, da on vozi Mercedes, njegov sin i unuk Land Rover, ali će njegov praunuk ponovo jahati kamilu. Neizvesnot je u proročanstvu, s obzirom na podgojenost kasice prasice vladarske porodice ovog emirata, ali je vrlo jasna cikličnost u slutnjama Rašida al Moktuma. On se ne razlikuje od Igoa, niti od antičkih poklonika Urobora ili vikinga koji su se plašili Jormunganda, ali su nove generacije malo drugačije. Popularni zederi jednako osećaju hladan dah neizvesnosti, ali ne čine ništa sa tim. Provodeći vreme introspektivno, oni čvrsto veruju da je njihov Veltšmerc intenzivniji od onoga što su osećali njihovi preci.

Kada su se mladi poslednji put masovno i globalno bunili protiv uvreženih sistema socijalnih transakcija, Vudstok je okupio više od pola miliona ljudi, a hipi pokreti su bili planetarno popularni, makar onde gde su to smeli da budu. Ako se nova generacija Z uporedi sa njima, očito je da su i jedni i drugi uspeli da pomire nepomirljivo, mada sa bitnim razlikama, pa je zato potrebno obratiti pažnju na to šta će se dešavati sa putnom transverzalom generacija i kako će se dalje odvijati radovi na njoj.

Koliko god se politika doimala kao ozbiljna stvar, ona ne isključuje ljude koji su bili liberalni u mladosti. Obama je u svom tretunku istine obznanio da je konzumirao marihuanu tokom studentskih dana, pa ako je do tada bilo zablude, od tog trenutka je postalo očigledno da su se bumeri i pripadnici generacije X, uključili u politički život veoma snažno. Te dve generacije su uspele da u isti koš stave život u komuni sa zahtevima za prestanak rata u Vijetnamu. Umeli su da do najranijih jutarnjih časova ostaju okupljeni oko zvuka koji su dopirali iz akustičnih gitara, ne izbegavajući da se kasnije toga dana pojave na protestu. Neke je ta energija učinila ikonama koje su prerano skončale, a druge je odvela na upravljačke funkcije.

Sigurno da bivši predsednik Amerike nije jedini koji je prošao taj put. To je bio duh vremena koji su osetili mnogi. Stvar koja je bila popularna, okupljala zajednicu, a prepoznavanje i poštovanje društva jeste jedna od osnovnih ljudskih potreba prema Maslovu, zato i ne treba da čudi brojnost omladine koja je pripadala toj kulturi. Pored toga, oni su uspeli da održe i nadograde put kojim se svet kreće.

Šablonski bi bilo reći da su zederi lošiji od svojih prethodnika, objektivnost nalaže da se i njima priđe bez predrasuda. Uostalom, vreme njihove vožnje tek je počelo. Istina, zbunjeniji su od svojih prethodnika, najviše zbog egzistencijalne neizvesnosti koja je tamna senka svakog koraka od 2008. godine, njihova pobuna je više u odbacivanju konvecionalnog ponašanja, nego u direktnim gestovima. Generalno pokazuju manju zainteresovanost i, makar za sada, nemaju masovnost pređašnjih naraštaja, a i kada je pokažu, izostaju izdržljivost i upornost. Francuski dvojac, Atal i Bardela, u tom pogledu može predstaviti dašak optimizma, s tim da je prvi produkt elitnog sistema, dok je Bardela to postao ulazeći u neke ljubavne veze. Uz činjenicu da su nešto stariji, njih dvojica, ali i ostala sveža lica politike, trebalo bi da porade na povezivanju sa budućim akterima procesa, jer će baš oni biti okosnica, a mora se priznati da Bardela u tome ima lepu polaznu poziciju.

Zed generacija svoj bunt manifestuje kroz destruktivnost koja se odražava na sistem usled njihovog odbijanja da u njemu učestvuju. Birajući beg od sistema, oni faktički beže od odgovornosti za njega, a posledično struktura ostaje usamljena bez ljudi koji je održavaju svojim radom. Ako je Ajn Rand pričala o pobunjenom Atlasu, Atlas ove generacije jeste odbegao, vajkajući se postmodernističkim izgovorima, ostavljajući svet ostaje bez svog oslonca.

Paradoksom zed moglo bi da se nazove i to što istovremeno oni polažu pravo na planetu, ne shvatajući Geteove stihove: „Ono što si od svojih predaka nasledio/ treba sam da stečeš, ako hoćeš da je tvoje“. Dakle u pokušaju stapanja ulja i vode, oni se poput bumera bune zbog društvenih nepravdi, nejednakosti, ali ne teže da budu građani sveta, niti žele sveopštu jednakost, već se izražavaju kroz nacionalizam koji nema veze sa državom-naciojm. Učitavajući u to proizvoljnost sopstvenih stavova, oni formiraju nešto što samo nalikuje težnji za nacionalnim prizanjem. Nema razlike među mladima širom sveta. Listom radikalno zahtevaju prepoznavanje, ali i redefinisanje značenja njihove etnije onako kako ih ideološka stanovišta usmeravaju. Beleži se porast onih koji se priklanjaju desnim idejama, s tim da u Americi još uvek ostaje blaga većina koja se ne pronalazi među zagovornicima ove vrste pseudonacionalizma. Možda prefiks ovome jeste preteran, ali iz njihovog ponašanja se vidi da je kriza na relaciji označitelj-označeno ušla i u njihovu generaciju.

Sve to se može zvati totalnom ideologijom Z. Nastaje tako što, kao u ekspres restoranu, mlada osoba sa praznim poslužavnikom ide od jedne do druge ideološke šerpe ili tiganja i uzima ono što mu najviše odgovara, u tom trenutku. To, svakako, nije zacementirano, pa sledeći put može uzeti nešto drugo, samo što tacna ostaje ista, sa vidljivim tragovima onoga što se na njoj prethodno nalazilo. Zato su gladni, ali im se ništa ne jede. Oni su nezadovoljni, a često pasivni. Žele da istaknu svoju individualnost konstantno boraveći u kolektivu. Podržavaju univerzalnu pravdu, ali istovremeno naginju totalitarizmu u kojem ne bi mogli da se izraze ako bi pomislili suprotno. Krste se dok se proglašavaju komunistima ili traže monarhiju dok uzore vide u korifejima republike. Usput, svako ko se ne slaže sa njima nikako ne može biti subjekt u dijalogu, već samo njegov objekat osporavanja i odbacivanja. Niče bi rekao da je zbog toga došlo jer je Bog mrtav. Bez oslonca u bilo kojoj tački, mladi sve više počinju da lutaju nepreglednim i zavodljivim divljinama ideologija.

Ovo doba je bitno drugačije od prethodnih, samo se sada ispostavlja da je razlika najmanja po pitanju tehnologije. Fatalistička stanovišta sklona su ovom poput prethodnih perioda, ali je uvek neophodno pripremiti se na različite varijante razvoja događaja.

Pošto su se ljudi na vlasti, ponovo, otkačili od sveta, a time tek nemaju nikakvu poveznicu sa pripadnicima nove generacije, alarm polako počinje da se pali kako ponovo ne bi došlo do urušavanja poretka. Pre svega, potrebno je staviti znak „radovi na putu“, a pošto to ne žele, kao do sada da urade oni na kojima svet ostaje, moraju ovi drugi na kojima je svet davno ostao, i zastao. Farid Zakarija u svojoj najnovijoj knjizi sjajno zapaža da su se u procesu promene društva pojavili lideri koji su profitirali na strahovima od menjanja i vakuuma koji je nastajao. Međutim, oni su kapitalizovali bojazan svih osim budućih naraštaja koji još uvek odbacuju svaki postojeći koncept. Potencijalna entropija će se preduprediti ili dokapitalizacijom nauštrb demokratije ili uvođenjem novih generacija u sistem. Ne treba previše razboritosti da se razume koji je put bolji. U prvom slučaju rešenje je samo privremeno.

Pomenuti Žordan Bardela je na granica dva perioda, ali svakako pripada manjini i ostaje velika nepoznanica na koji će način cela grupa raditi na obnovi puta sa koga se beton polako ljušti. Kako trenutno stvari stoje, nove generacije tragajući za autoritetom nalaze zaštitu u snažnim liderima što ne mora nužno da bude loše. Naprotiv, kako se, gotovo izvesno, događa jedno novo proleće naroda, bitno je da trenutni kreatori politika shvate duh vremena i ne dopuste da to postane zima. Daleko od toga da je demokratija prevaziđena, još uvek to predstavlja najpošteniji oblik uređenja, ali se sada grupiše jedna većina koja za razliku od Niksonove, ne želi da bude tiha, ni da funkcioniše u ustaljenim okvirima, a ujedno odbija da se prihvati bilo kakve odgovornosti u promeni.

Da bi se izbegla Gibonova tamna pretpostavka o tome da je istorija skup zločina, gluposti i nesrećnih slučajeva, važna je pravovremena reakcija. Nadasve je potrebno naći način kao ih uključiti, pružiti im određenu vrstu obuke kako „zanat“ funkcioniše i koji su materijali najbolji za koje zemljište. Nekada je potrebno prosipati pesak, kako zemlja ne bi ulegla pri asfaltiranju. Bez takvog prenosa znanja, neizvesnost rekonstrukcije i nadogradnje nove trase lebdeće nad svakim danom preteći da se uruši i izazove opšti kolaps „međunarodnog saobraćaja“.

Zederi pokazuju jednu osobinu a to je da reaguju impulsivno, srčano. Vode se emocijama i još uvek oko nekih pitanja pre slušaju srce nego um. Takva karakteristika ukazuje na njihov stihijski pristup problemima koji će zavisiti od slučaja do slučaja, a bez treninga sve se prepušta sreći za koju je neizvesno koliko dugo će sa uspehom uspeti da ih drži dalje od olova.