Odavno je jasno da međunarodni poredak funkcioniše na leđima retkih entuzijasta koji shvataju transmisijsku važnost države i marljivo rade na njenom očuvanju i unapređenju. Imena većine njih se nikada neće čuti. To su prolaznici na ulici, ljudi sa sedišta ispred, ili iza, u gradskom prevozu, mladići nalakćeni na ogradu bašte kafića, žene koje se sreću u liftovima, u zgradi ili na poslu. Ima ih svuda i karakteriše ih neupadljivost, nevidljivost i činjenica da ih niko nikada neće čuti da izgovaraju da su zaslužni za nešto. Oh, a kako samo jesu.
Oni ipak, nisu tema ovog teksta. Nisu, zapravo, ni jednog. Niti bi njima to odgovaralo. U suprotnom ne bi zaronili u to duboko plavetnilo iz koga se pokreće suština države. To su heroji kalibra Stanislava Petrova koji je sprečio potencijalni nuklearni rat ličnim činom. Malo skretanje na putu koje je on učinio, omogućilo je da sistem nastavi da radi. Iznad takvih stoje ljudi koji su daleko ekstrovertniji, a istovremeno su spremni da snose posledice ukoliko njihovu poziciju to zadesi. Baš to jeste definicija fiksera, onoga ko ide i čisti otpatke koji ostaju za politikom. Da bi se bilo fikserom, neophodno je pronalaziti mir u nemiru, red u haosu i živeti samo u pauzi između eskapada. Ti kasakaderi države spremni su da budu stigmatizovani i stoje prvi na braniku onoga što niko drugi osim šačice odabranih neće shvatiti, na prvim linijama u odbrani države.
Njihove pozicije su često pretočene iz života na filmsko platno. Uz obaveznu maštovitost, ekranizovani su Majkl Klejton, Rej Donovan, te Elizabet Sloun i mnogi drugi. Lice života fiksera izgleda glamurozno i poželjno. Gledajući te filmove sigurno su mnogi sebe zamišljali kako ulaze na mesta gde ne može niko, pričaju sa atraktivnim muškarcima i ženama, kriju misteriju u sebi koja ih čini nadljudski privlačnim. Ipak, samo retki u sebi imaju iskru, spremnost i konačnu hrabrost za potencijalne fatalne ishode.
Pomenuti likovi čija su imena istovremeno i naslovi filmova, iza onog prvog sloja luksuza, nosili su teret svog posla, koji se ni u jednom trenutku ne može porediti sa onim državnim. Biti fikser u poltici znači rizikovati svakodnevno, sa realnim mogućnostima da se završi u zatvoru ili čak završi potpuno. Države su surove i retko praštaju svojim protivnicima, a svi fikseri su, konačno, potrošna roba, ako je potrebno toliku cenu platiti.
Ohrabruje činjenica da svet još uvek funkcioniše, mada otežano. Fiksera ima, ali ih je sve manje. A i ovo malo što ih je ostalo, kao da ne obučava svoje naslednike, ili se oni makar vešto kriju. O kakvim se prirodama tu radi? Teškim, čeličnim, odlučnim. Neko bi ih možda pomešao sa onima koji kasno cvetaju, ali pre se radi o ljudima koji su spremni da služe pozivu, državi i da za buduće generacije ostave ono što je njima dato na čuvanje. Njima nije važno na kojoj se poziciji nađu, jedini zadatak je popravka.
Koji god da je razlog, mora se konstatovati masovnost njihovog odsustva. Ranije je svaka država u pojedinim trenucima mogla da se pohvali njihovim prisustvom. Izranjali su kada je bilo teško, kada su bili potrebni, a toliko su toga prošli.
Jedan od najboljih u tom majstorskom zanatu bio je Deng Sjaoping. Bez njegovog mirnog i mudrog navigiranja, pitanje je kako bi Kina uspela da se uključi u globalnu trku i postane sila kakva danas jeste. Ako je uopšte upitno kako je Deng fikser, treba se setiti šta su oni. Od početka je bio uključen u funkcionisanje NR Kine, ali trenutak koji bi mnoge odvratio i otuđio od države, Dengu je, izgleda, služio kao još snažniji lepak. U Kulturnoj revoluciji on je satanizovan i izopšten iz elite i Maovog okruženja. Taj progon je trajao desetak godina tokom kojih je uništena čitava Maova opozicija, koja je bila prilično ideološki raznorodna. Izabrani naslednik Lju Šaoći, jedan od Dengovih saveznika, preminuo je, a Lin Biao je stradao u avionskoj nesreći, pod sumnjivim okolnostima. Deng je imao sreću da ostane živ, ali taj deo njegovog života bio je prepun patnje. Osim stalnog progona od strane režima i konstantne demonizacije, Crvena garda je Dengovog sina zverski mučila i bacila kroz prozor. Zvanična verzija je da je on sam skočio, ali to neće promeniti činjenicu da je tokom tog perioda ispaštao i Deng i njegova porodica. Na kraju, Deng je morao da odstupi od svojih ideala i da Mau uputi dva pisma u kojima priznaje da je mnogo naučio iz incidenta sa generalnom Biaom, izvinjava se zbog svojih stavova, ali i izražava spremnost da, ako mu bude dopušteno, nastavkom rada za partiju potraži svoje iskupljenje.
Sve to je posmatrao iz prikrajka jedan drugi, mnogo mudriji fikser. Džou Enlaji, o kome je u jednom članku Forin afersa zapisano da je on Mau omogućio da bude Mao, razumeo je trenutak i bio strpljiv. Možda je tačan ovaj zapis u Forin afersu, ali Enlaji je razumeo da je bilo nemoguće boriti se protiv Maove, gotovo božanske, harizme. Uz to, svakako je bio previše moćan da bi mu se bilo ko usprotivio. Svrstavanje na stranu disidenata i reformatora, ne bi mnogo toga donelo ni Enlajiju, ni zagovornicima promena. Mao Cedung jeste bio ličnost zavedena sopstvenim zabludama koje je silom sopstvene aure želeo da primeni, a razumevajući to Džou Enlaji je čekao pravi trenutak da otpočne sa reformama. Znajući da kod Maoa postoje simpatije prema Dengu, Džou je svoju simultanku otpočeo čim je Mao pomenuo mogućnost rehabilitacije kadrova. Među njima bio je i Sjaoping oko koga je Enlaji bio najoprezniji. Kako je Dengova rehabilitacija dovršena na Maovo veliko zadovoljstvo, jer se ovaj taktički distancirao od Džoua taman toliko da Cedung bude zadovoljan, ali da savez sa Enlajijom opstane. Džou je, ipak, u tom momentu bio izložen rafalima onih koji su se trudili da oslabe njegove pozicije jer je smatran za nasledinika Cedunga posle njegove smrti.
Slučaj kao glavni cinični skretničar istorije udesio je da Džou umre pre Maoa, ali to više nije moglo da spreči reformističke snage koje su stvorene na čelu sa Dengom. Redovi su zbijeni, a po Maovoj smrti, ekspresno je rešen problem sa četvoročlanom bandom koja je poslata u zatvor i Kina je mogla da počne da bude obnavljana nakon decenija epifanijskog impulsivnog upravljanja zemljom koje je umalo bilo fatalno. Naravno, sam Sjaoping, nakon svega što je prošao, nije bio antidržavni čovek, niti čovek revolucije, nastavio je sa stvaranjem jače Kine. Da je među živima Bata Stojković bi sigurno prokomentarisao: „Ala je opravio, svaka mu čast“. Gledajući godine koje su usledile i ostale države iz sistema mogu se složiti sa glumačkim bardom. Deng Sjaoping je uneo prekopotrebne korekcije kako bi Kinu pripremio za novo doba. Kao faktička mrlja ostaje intervencija na Tjenmenu, ali i to je bila Dengova poruka. Nikada se nije okrenuo protiv države i sistema, ali ga je i te kako unapredio.
Naravno da nije on jedini. Kroz istoriju su se gotovo bez izuzetaka uzdizali fikseri koji su sređivali stvari u državi i poretku, sve kako bi procesi nastavili da se odvijaju nesmetano. Poput sajdžija, oni su štelovali i podmazivali zupčanike kako svetsko vreme nikada ne bi odstupilo od onog realnog.
U poslovično zavađenom svetu, fikseri su uvek bili ono što spaja. Nije se samo Kina mogla pohvaliti njima. Jednako su postojali u Americi, Rusiji, Francuskoj, Nemačkoj… Pa i pojedine srpske diplomate su bile prepoznate kao čuvari sistema, a i Srbiju su popravljali mnogi.
Među najvećima od svih u svetu bio je Henri Kisindžer koji je modus operandi poretka shvatao do najsitnijih kvačica. Kao takav, on je među poslednjima ostavio jasna uputstva kako očuvati sistem, ali i ozbiljan istorijski pogled na njegovu genezu. Zato se ovaj majstor može parafrazirati u pitanju: „Koga pozvati danas ako se ima popraviti sistem“, a odgovor ne bi bio nimalo lak.
Mnogi su sa padom Berlinskog zida poverovali u neograničenost svojih ovlašćenja, iako su pravi fikseri, oni koji su nežno demontirali Hladni rat ciglu po ciglu, ostavili vrlo jasne upute kako čuvati poredak. Među njima bio je Džejms Bejker koji je na čelu majstorskog tima uspeo da izbegne Tukdidovu klopku i nije dozvolio državi u opadanju da načini trzaj koji je mogao da bude stravičan po sistem. Da li bi došlo do ovakve sadašnjice da je NATO stao sa svojim širenjem na istok, a što je Bejker implicitno ili eksplicitno, zavisi od interpretacija, sugerisao? Još konkretnije, da li bi došlo do ovakvih potresa u poretku da je NATO stao na zapadnoj granici Ukrajine? Fikseri su zatajili i zbog toga sada ima toliko posla za njih. Izneverene su nade svih onih koji su se uzdali u trajnu stabilnost i datu reč, ali i razum s neke strane.
Čini se da pravila više nema, a igra je još uvek ista, dok su ulozi sve veći. Na horizontu se naziru samo retki koji su spremni da pravila prilagode vremenu i uvedu VAR u međunarodne odnose, većina želi da napravi neku novu igru. Zato ne iznenađuje što je sve manje poštovanja među igračima, pa i među onima koji sebe smatraju fikserima. Pominjani Henri Kisindžer je znao kako odati poštovanje ruskom diplomatskom velemajstoru Andreju Gromiku. On je Rusu priznavao da je u pregovorima držao do časti, da se nije koristio iznenađenjima i da nikada nije Amerikance doveo u ekstremno ponižavajući položaj, a i onda kada je morao da promeni svoje pozicije po naređenju, primećivalo se da mu nije baš prijatno što to čini. Kakva suštinska suprotnost sadašnjice stoji na drugoj strani. Kao da danas pregovori ne postoje ako se druga strana javno ne stavi u poziciju koja je neprihvatljiva. Da li tu ima mesta popravci, dogovoru? Teško, nekada i nemoguće.
Kisindžer je još rekao da Gromiko nije tretiran sa poštovanjem koje mu je Gorbačov dugovao jer je i decenijski ministar spoljnih poslova učestvovao u Gorbačovljevom usponu. Ako se kao istiniti uzmu svi liberalni navodi o poslednjem predsedniku SSSR-a, očigledno je otkud Gromikova vera u njega. Zato se može reći da je, nakon svega, Gromiko razumeo sistem i težio da ga popravi i prilagodi vremenu, kao što to pravi fikseri rade.
Njihov današnji dramatičan nedostatak može se pronaći na istom mestu. Moše Levin je o Gromiku zabeležio razočaranje Egona Bara kada je ovaj izjavio da je znameniti Rus u svojim memoarima ostavio jako malo, a da je ogroman deo svog znanja o međunarodnoj povezanosti i uticaju velikih ličnosti prećutao. Ipak, Bar u kritici iznosi ono što odlikuje sve fiksere: „Kao odani sluga svoje države, verovao je da sebe treba da ograniči na trezveno i koncizno predstavljanje najnužnijih stvari“. Ovde ne sme biti zabune, u Gromikovom činu nema ničeg lošeg. On je bio državni službenik, čovek države i to je ostao, ali greška jeste na onom mestu u kome izgleda da nije dovoljno uložio u pravljenje svog naslednika.
To je uopšteno zajednička greška svih svetskih fiksera. Ili nisu pokušavali ili su malo pažnje posvećivali tome. Pored prevelikog egoizma Amerike i zloupotrebe apsolutno dominantne pozicije, znanje fiksera moralo je da bude preneto makar na nekoliko proverenih osoba, koje bi kao njihovi naslednici nastavili da krpe svaku pukotinu, a po potrebi i da renoviraju određene delove. Jako je malo u modernom svetu ljudi koji se mogu pohvaliti mentorstvom onih najvećih koji su pomerali planine. Ovo je zbog toga poslednji alarm da ovo malo današnjih fiksera trebaju hitno da počnu sa obukom svojih naslednika u što većem broju, kako se poredak ponovo ne bi urušio. Samo što ovaj put to može biti fatalno.
Konačno, verovatno najznačajnija stvar kod svakog majstora za međunarodni sistem jeste čast i poštovanje tuđih krajnjih pozicija. Ta uloga nije nova i seže mnogo dalje od Kisindžera, Gromika, Sjaopinga. Fikseri su bili istorijske ličnosti poput Rišeljea, Meterniha, pa i Taljerana, Gorčakova, Kastlroa, ali i Vilijama Oranskog, možda i neko poput Jakoba Fugera… Fikseri su bili i Čerčil i De Gol i Ruzvelt, ali i desetine drugih čija se imena nikada neće saznati jer su radili iz dubine. Svima je zajednička bila želja da se pronađe način po kome svet može nastaviti da funkcioniše. Vraćajući sećanja na Gromika, Kisindžer je još rekao da kada pomisli na njega seti se velikog i predusretljivog profesionalca, snažno posvećenog stvaranju mira između Amerikanaca i Sovjeta. Fikseri baš to i rade, nalaze načine da prevaziđu razlike i ograničenja i time stvore periode mira. Poput svih ostalih majstora, bez fiksera u politici, sistem je prepušten sam sebi i ludoj sreći kojom kolaps može da se izbegne.
Aleksandar Stanković