Sada se svi, i stratezi od formata i običan svet, pitaju kako će, kada i gde sve ovo što se dešava u Ukrajini stati ili će se možda sukobi širiti i izvan granica ove unesrećene zemlje. Laici već vide nuklearnu pečurku trećeg svetskog rata, dok poznavaoci materije spekulišu da li će se u jednom momentu konflikta upotrebiti i tzv. taktičko nuklearno naoružanje. Pitanja je mnogo, a kredibilnih i obaveštenih odgovora malo, jer su ratne okolnosti idealne da se zamršena strateška pitanja maskiraju propagandnim pamfletima zaraćenih strana, koji su po pravilu crno-beli i koji ništa ne rešavaju, već samo dolivaju ulje na vatru. A na pitanja rata i mira se nikada nije moglo odgovoriti jednostavnim i crno-belim pamfletima, namenjenim pešadincima na terenu, već je dijalektiku rata i mira uvek opredeljivao realan odnos između zaraćenih strana, kao i čitava geneza i struktura konflikta.

Utoliko je ovaj članak pokušaj da se trenutni konflikt u Ukrajini sagleda u širem istorijskom kontekstu, jer ovaj lokalni konflikt jeste samo odraz šireg svetskog konflikta koji traje više od decenije. Trenutni svetski konflikt, čija je Ukrajina tek poslednja, ne nužno i konačna epizoda, ima više strukturu “tridesetogodišnjeg rata” koji se vodio od 1618. do 1648. godine i završio znamenitim Vestfalskim mirom, nakon kojeg je nastao moderni međunarodni diplomatski poredak, nego strukturu Prvog ili Drugog svetskog rata, jer su tzv. jurišni ratovi u eri dronova odavno prošlost. Prilikom prvog tridesetogodišnjeg rata u 17. veku strane su istovremeno i ratovale i pregovarale, baš kao što se dešava i sada u Ukrajini i uopšte još od rata u Siriji, čiji početak 2011. godine možemo označiti kao početak ovog novog “tridesetogodišnjeg rata”, u čiju drugu deceniju smo ušli upravo eskalacijom konflikta u Ukrajini. U ovom novom tridesetogodišnjem ratu se može očekivati da razne države menjaju stranu i diplomatsko ponašanje zavisno od okolnosti, baš kao što se dešavalo i u prvom tridesetogodišnjem ratu. Tako da ono što važi danas ne mora da važi i sutra, jer smo uopšte ušli u period raspada jedinstvenog međunarodnog diplomatskog, bezbednosnog i ekonomskog sistema, koji se upravo pred našim očima raspada na različite geopolitičke blokove i celine, unutar kojih važe zatvoreni krugovi istine i različite koordinate. Delimično smo ovo “geopolitičko zaključavanje” (geopolitical lockdown) imali već i za vreme pandemije Kovida-19, što je bilo posebno oličeno u svojevrsnoj “geopolitici vakcina”, dok će rat u Ukrajini sigurno potpuno dovršiti ovo geopolitičko zaključavanje i u strateško-bezbednosnom i u ekonomskom smislu. Sada je glavno pitanje u kojem geopolitičkom veleprostoru će ko ostati zaključan i kako će se oni uopšte zaključati, zbog čega se na kraju krajeva i ratuje.

Na ovo pitanje se ne može odgovoriti gledanjem u pasulj ili štampanjem propagandnih crno-belih pamfleta u korist bilo koje strane ovog novog tridesetogodišnjeg rata, već dubinskom analizom koja nužno mora u sebe uključiti geostrategiju, geopolitiku i geoekonomiju, ali i filozofiju istorije i političke nauke u svom njihovom koloritu različitih disciplina. Članak pred nama će pokušati da ponudi jednu takvu dubinsku analizu koja će počivati na tzv. Realpolitik, odnosno onoj školi mišljenja koja je od Hobsa i Spinoze, preko Hegela, Marksa i Karla Šmita, sve do Kisindžera i Džona Miršajmera, počivala na realnom sračunavanju realnih vektora koji su u igri u političkom polju, kako bi se sračunala njihova realna konačna rezultanta. Ovo je koncept politike kao mehanike o kome autor ovog članka već duže piše u svojim knjigama (Politička mehanika i veština državništva, Državništvo modernog doba, Epoha s one strane levice i desnice, Slepe ulice istorije, itd.) i teorijskim radovima (Prolegomena za jednu novu teoriju politike, Politička mehanika i njena dijalektika, Ubrzanje istorije i nastavak „dugog“ 20. veka, itd.). Stoga će pogled iznešen u ovom članku biti „inženjerski“, jer politika, kako se upravo sada realno pokazuje svuda oko nas, neće biti ništa drugo do svojevrstan inžinjering (jer je naivno misliti da svi ti konflikti sami padaju sa neba kao deus ex machina), shodno kome svaka akcija ima reakciju i gde deluju striktne sile privlačenja (atrakcije) i odbijanja (repulzije).

Shodno ovom real-političkom pogledu na političke i istorijske procese, tok istorije je cikličan i u njoj se zakonomerno smenjuju različite faze. Svaki istorijski poredak se rađa u borbi različitih interesa i istorijskih snaga koje su njihovi nosioci, da bi kada se uspostavi prolazio svoje životne faze – fazu stabilnosti, fazu krize i, opet, fazu borbe sa nekim drugim poretkom oko pitanja ko je na pravoj, a ko na pogrešnoj strani istorije (što zapravo opredeljuje sam rezultat borbe). Tako da u međunarodno-istorijskim poretcima imamo, sa većim ili manjim varijacijama, uglavnom tri faze – fazu stabilnosti i rasta, fazu krize i opadanja, i konačno fazu borbe, što nije ništa drugo do ona faza kada mir zamenjuje rat. Otuda su ratovi, na žalost, sasvim „prirodna“ pojava istorije i iluzorno je očekivati da bi oni mogli da iz nje isčeznu u nekom njenom utopijskom kraju.

Prethodno pomenute faze možemo prepoznati od početka moderne epohe pre pola milenijuma i one se zakonomerno ponavljaju sve do današnjeg dana kada je nemili rat u Ukrajini samo njihova krvava potvrda, kao pokazatelj da čovek za pola milenijuma modernog razvoja nije mnogo odmakao, osim možda u kvalitetu i ubojitosti oružja koja koristi. Naime, moderna epoha u političkom smislu počinje upravo posle (prvog) „tridesetogodišnjeg rata“ Vestfalskim mirom 1648. godine, kada se uspostavlja moderni međunarodni diplomatski sistem. Tridesetogodišnji rat u kojem su učestvovale sve značajnije evropske sile tog doba je bio zapravo rat za definiciju međunarodnog poretka tog vremena, budući da se onaj srednjovekovni sakralni raspao, te je svetu trebalo dati novu definiciju shodno kojoj je država iznad crkve. Upravo ovo donosi Vestfalski mir, koji stvara modernu državu i moderni pojam suvereniteta, te će se skoro vek i po nakon njega evropske države držati u kakvoj-takvoj ravnoteži, sve do događaja koji označava krizu tog poretka i najavljuje njegovu novu redefiniciju.

Francuska revolucija iz 1789. godine označava krizu klasičnog Vestfalskog sistema apsolutističkih monarhija sa francuskom hegemonijom, a napoleonovski ratovi nakon Revolucije označavaju momenat u kojem je poredak iz faze krize prešao u fazu borbe tj. rata, da bi iz napoleonovskih ratova, na Bečkom kongresu 1814/1815. godine, izronio jedan sasvim novi poredak tzv. „evropskog koncerta“, čije će osnovno načelo biti princip tzv. ravnoteže snaga.

I ovaj novi poredak „evropskog koncerta“ prolazi kao i prethodni klasični apsolutistički poredak iste faze – fazu stabilnosti (od Bečkog kongresa do Krimskog rata iz 1853/56. godine), fazu krize (od Krimskog rata do Prvog svetskog rata), da bi i on, kao i prethodni poredak potpuno sagoreo u vihoru (svetskih) ratova u prvoj polovini 20. veka. Period između svetskih ratova je očigledno bio samo period primirja, a ne period ustanovljenja novog stabilnog međunarodnog poretka, što će se desiti tek na Jalti 1945. godine pri kraju Drugog svetskog rata, kada će svet dobiti svoju novu (re)definiciju.

Hladnoratovski svet uspostavljen na Jalti će se sa svim svojim krizama držati u kakvoj-takvoj ravnoteži opet gotovo pola veka, sve do pada Berlinskog zida 1989. godine, kada propada tzv. istočni blok i kada ulazimo u tzv. unipolarni momenat u kojem će Sjedinjene države, gotovo dve decenije, biti jedina neupitna svetska super-sila. Ovo će za jedne (SAD, UK, EU i saveznici)  biti trenutak pobede i prilike da probaju da izgrade tzv. globalni liberalni mir, ali će za druge (Rusija i njeni saveznici) ovo biti momenat krize i propasti, jer je sa sadašnje pozicije rata u Ukrajini očigledno da se Rusija nije pomirila sa mirnim raspadom Sovjetskog saveza i da želi reviziju tog procesa. Unipolarni momenat američke (sve)moći počinje da slabi sa globalnom finansijskom krizom iz 2007/8. godine kada se pokazuje da nešto škripi u globalnom liberalnom sistemu i da je globalni kolač ipak premali da svima bude dobro, te da nekome mora biti lošije, da bi nekome bilo bolje.

Od globalne finansijske krize počinje da se urušava sistem građen nakon Drugog svetskog rata i počinje novo tumbanje sveta, odnosno nova-stara dijalektika koju će obeležiti intenzivirana borba za resurse i sfere uticaja među akterima svetske politike, te će nam se tako geopolitika, korak po korak, potpuno vratiti na dnevni red. Ovo postaje očigledno sa izbijanjem rata u Siriji 2011. godine koji možemo označiti kao početak novog „tridesetogodišnjeg rata“, čija je poslednja, možda ne i zadnja epizoda, aktuelni rat u Ukrajini. Rat u Siriji je prvi „mali svetski rat“ u koji su na ovaj ili onaj način umešane sve vodeće svetske sile, te ga zato označavamo kao početak „tridesetogodišnjeg rata“ našeg vremena, jer intervencije SAD-a u Jugoslaviji 1990ih i u Iraku 2000ih godina nisu imale karakter „malog svetskog rata“, budući da su se desile unutar unipolarnog momenta američke moći.

No, drukčije je sa Sirijom i pogotovo sada sa Ukrajinom, jer i u jednom i u drugom slučaju glavne sile, pre svih SAD i Rusija, sa ovim državama kao žetonima igraju pravi strateški poker, stalno dižući uloge. Stoga su trenutna svetska zbivanja više strateški poker, nego šah, a glavni ulog je sudbina sveta. Sve što se na svetskoj strateškoj sceni dešavalo od početka rata u Siriji tj. početka „tridesetogodišnjeg rata“ našeg vremena, ima osobine globalnog strateškog pokera u kojem jedna sila najpre podigne ulog, pa druga to prati, a nijedna potpuno ne pokazuje karte, već se nastavlja sa podizanjem uloga u nizu tzv. proksi ratova, te smo tako došli i do današnjeg krvoprolića u Ukrajini, čime je „tridesetogodišnji rat“ našeg vremena ušao u svoju drugu deceniju i nije jasno kada, kako i gde će stati.

Autor ovog članka ne sumnja da će tridesetogodišnji rat našeg vremena biti razrešen jednako kao i svi ratovi iz prošlosti i da će nova globalna ravnoteža ili tzv. novo normalno opet biti pronađeno, kao i uvek ranije u istoriji, na nekoj „novoj Jalti“ najznačajnijih svetskih sila, ali ostaje pitanje koliko će ovaj novi tridesetogodišnji rat našeg vremena trajati (naravno da nije nužno da traje ponovo trideset godina kao onaj prošli, te se nadamo i da neće) i kakav će biti njegov konačan ishod. Za sada se stiče utisak da svaka od svetskih sila ima svoju računicu u ovom novom „tridesetogodišnjem ratu“. Čini se da je  cilj SAD-a iscrpljivanje Rusije ratnim dejstvima i čekanje na njen eventualni geopolitički i geoekonomski bankrot, dok je cilj Rusije ne samo da preživi ovaj po nju nesumnjivo sudbonosni momenat, već da, onako kako je jedino znala kroz istoriju, čizmom i puškom (raketom), izbori što bolju poziciju za pregovore sa ostalim silama na nekoj „novoj Jalti“. Kina, pak, čitav ovaj strateški poker gleda strpljivo sa strane, ne morajući da čini trenutno ama baš ništa, jer sva zbivanja idu trenutno u njenu korist, budući da dobici rata u Ukrajini za SAD mogu biti samo taktički, ali za Kinu mogu biti i taktički i strateški, dok je Rusija tu u najnezgodnijoj poziciji rizikujući mogućnost (baš kao i SAD) da bude taktički pobednik, ali strateški gubitnik (s tim što za nju pozicija strateškog gubitnika može imati mnogo drastičnije posledice nego za SAD, jer je smeštena u tzv. geopolitičkom „srcu zemlje“, dok su SAD ipak preko mora, prirodno štićene sa dva okeana od drastičnijih posledica eventualnih strateških gubitaka).

Tako da ostaje da vreme pokaže čija je računica, usled ovog novog „tridesetogodišnjeg rata“ našeg vremena, najbolja i najpribližnija onome što će biti njegov konačni račun. Do tada nama koji smo u svemu tome puki posmatrači – što se ne odnosi samo na balkanske države, već i na čitavu EU čiju je stratešku malu snagu rat u Ukrajini upravo ogolio – ostaje da učinimo sve da ne budemo uvučeni u ovaj novi „tridesetogodišnji rat“ i da ne budemo njegova kolateralna šteta, iako to, realno, ne zavisi od nas. Da li će se, kako i kuda ovaj novi „tridesetogodišnji rat“ našeg vremena širiti zavisi prvenstveno od glavnih sila koje su u njega uvučene, pre svih od SAD i Rusije, ali u značajnoj meri i od Kine koja je trenutno čuvar svetskog balansa sa još uvek otvorenim različitim mogućnostima za delovanje, te je upravo Kina trenutno glavna nepoznata varijabla svetske strateške situacije od koje će mnogo zavisiti. Dok se ne vidi u kojem će pravcu ići razrešenje ovog novog „tridesetogodišnjeg rata“ našeg doba, nama na Balkanu i pogotovo u Srbiji ostaje da se ne „namestimo“ nezgodno kao što nam se desilo 90ih godina 20. veka, ali i kao što nam se dešavalo često kroz istoriju kada su bila u toku svetska prestrojavanja, čija smo kolateralna šteta prečesto bili.

Balkan i Srbija su često, prečesto, bili kolateralna šteta svetskih strateških tumbanja, te je potrebno uraditi sve, iako to u konačnici ne zavisi potpuno od nas, da nas ovo aktuelno svetsko tumbanje koje trenutno vrhuni u Ukrajini zaobiđe. Za to nema boljeg puta od profesionalizovanja diplomatije, javne uprave i „državnog uma“, ulaganja u strateške resurse, institute i think-tankove, kao i u celokupni razvoj strateške kulture kako bi bila bliža starim Dubrovčanima iz doba čuvene Dubrovačke republike, koji su znali opstati u miru na istorijskim vetrometinama, nego generacijama slavnih predaka koje su junački ginule, često samo kao žetončić u igrama velikih.

Teško je u novonastaloj svetskoj situaciji biti pametan, ali ne treba biti ni glup. Zato se valja kloniti velikih reči i žestokih postupaka, te nam valja konačno ući u istorijsku zavetrinu na koju nas kontinentalni položaj i geografsko okruženje prirodno upućuju.

Dr Neven Cvetićanin, Predsednik Foruma za strateške studije i viši naučni saradnik na Institutu društvenih nauka