„Donalde, Donalde“, uzdahnuo bi dubok muški glas i nastavio „bolje bi bilo da se ugledaš na starijeg brata“. Poput svakog ko pravi taj roditeljski greh poredeći decu, verovatno je nešto slično ovome prilično često izgovarao Fred Tramp, misleći da malom Donaldu uzor treba da bude njegov brat, prvorođeni Frederik. Tako je Donald od detinjstva morao da se bori za svoje mesto u vrhu, naročito jer je rođen sa karakterom koji je, pokazaće se, oduvek stremio ka tome.

Iako večiti drugi, isplivao je u prvi plan onog trenutka kada je buntovni Fred definitivno odlučio da se posveti karijeri pilota. Logično je razočarenje koje je preplavilo oca. Prvi sin, nosilac imena osnivača dinastije, dede Frederika koji je imigrirao u Ameriku i počeo da gradi imperiju, treći od svog imena… Pritom, njegova duga borba sa alkoholizmom bila je živa rana u srcu roditelja koji je planirao sjajnu budućnost za svog prvenca. Fred Tramp mladji, na kraju se ispostavilo, bio je čovek nesrećne sudbine koji je prerano skončao svoj život u 42. godini usled srčanog udara.

Sve to vreme je drugi sin, Donald, išao uz oca i učio. Diskvalifikovan imenom koje mu je dato na rođenju, predodređen da bude večita rezerva, radio je kao da to nije važno. Poslušan u odnosu sa strogim ocem, on nije imao pravo na grešku, dok je starijem bratu sve bilo opraštano. Čak i kada je izgubio sve zbog alkohola, Fred se vratio u kuću svojih roditelja i primljen je nazad u, tada već etabliranu, prodičnu kompaniju. Samim tim što jedan prekorni puritanac prima natrag bludnog sina i daje mu visoku poziciju, svedočilo je o dubini očevih osećanja. Pravo pitanje je da li bi se Fred Tramp stariji poneo i prema svom drugom sinu tako velikodušno. Donald se ponašao kao da je znao da nema prostora za takav luksuz i izbegavao je sve što bi ga koštalo očeve milosti. Nije se nikada predao žaru borbe sa svojim bratom koga je često hvalio i kome je umeo javno da prida zasluge za neke svoje lične uspehe. Sudbina je pokazala da nije ni morao. Po smrti starijeg brata, u konkurenciji za izbor naslednika poglavara dinastije Tramp ostao je samo on.

Baš je prošlost mesto gde treba tražiti Donaldovu sveiscrpnu motivaciju i namerenost da po drugi put uđe u Belu kuću. Osim toga, tu se može videti i sve ono što je karakterisalo njegove postupke tokom prvog mandata na mestu predsednika Sjedinjenih Država. On ne trči trku direktno samo za sebe, već za prezime koje, ne može se reći da je izgradio, ali bez njega je ono apsolutno neatraktivno. Mnogo puta je Donald Tramp mogao da izabere da bude Donald pre Trampa, ali redovno je svoje prezime isticao na prvo mesto. Uvek je bio autsajder koji je završavao kao pobednik. I u onim izborima kada je pobedio Hilari Klinton, bio je jednako potcenjen kao u očima svog oca naspram starijeg brata. Najveće Donaldovo prokletstvo je što nije Frederik. Možda zato on svoj opstanak poistovećuje sa grčevitom borbom jer je celog svog života u toj poziciji. Čak i sada, kada je otišao tamo gde nijedan Tramp pre njega nije bio, verovatno da bi Fred Tramp stariji našao nešto za prigovoriti.

Život je Donalda naučio da cilj određuje sredstva, ali ga je neutoljiva žudnja za slavom i samopercepcijom pozicioniranja u očima pokojnog oca gurnula s one strane makijavelizma i približila Šekspirovom tragičaru Ričardu III. Ovo je više od nadmetanja za zaostavštinu ili nasleđe. Donald Tramp se sada bori protiv pubova, sudova, dugova i starih drugova, sve kako bi se spasao osećanja mladog Donalda ili već čega drugog što je projektovao njegov um.

Daleko je, i dalje, od bezočnih dela vojvode od Glostera, ali su napravljene mnoge greške u koracima tokom njegovog bega od vremena. Preigrao se u oportunizmu i uspeo je da podeli Ameriku više nego iko do sada. Ta bifurkacija na pro-trampovske i anti-trampovske slivove je očigledna, ali i veoma pristrasna. Ni jedan ni drugi pol američkog življa Donaldu ne pristupa objektivno. Tacit jeste potencirao sine ira et studio, ali osim u istraživanju, treba izbeći pristrasnost i prilikom izabiranja budućnosti. Naravno, ni sam Donald Tramp se nije previše trudio da pojasni neke stvari onom spektru građanstva koje gaji animozitet prema njemu. Štaviše, svesrdno ga je podsticao, verujući da proporcionalno povećava odanost kod naklonjenih delova društva.

Istina se, međutim, pokazala sada kada se bivši saveznici i saradnici distanciraju od njega, a još uvek ima više nego realne šanse za pobedu. Majk Pens je odbio da ga podrži, Niki Hejli ga je ozbiljno iritirala svojim istrajavanjem u unutarpartijskom nadmetanju, a pre njih su to učinili i brojni drugi. Ako je sa Trampom išta izvesno, to je njegova sudbina da deli ljude u toj meri da ili ga vole ili ga mrze. Istina je, kao i uvek, u sredini i različita je od ljubavi i mržnje.

Da li preteruje? Da, ali ne u smislu koji mu to protivnici spočitavaju. Njegov fokus na priču da ilegalne migracije pod Džoom Bajdenom direktno utiču na radna mesta Afroamerikanaca i Hispanoamerikanaca, istina paušalan, koristan mu je, pa zato i ne vodi računa o posledicama. Konkretno, u hispanoameričkoj zajednici uspeo je da unese razdor i sada privlači njihov značajan deo. Republikanski kandidat za senotara u Ohaju, Berni Moreno, već je položio svoju opkladu predviđajući da će Donald Tramp osvojiti većinu glasova te grupe na opštim izborima u novembru. Da li je ovo što on radi legalno i legitimno? Izgleda da jeste, s obzirom da mu sud to nije zabranio, a Amerika je još uvek država u kojoj vladaju zakoni. Da li je moralno? Odavno su političari prestali da vode računa o moralu u kampanji, ali se mora naznačiti da u svojoj golemoj želji, Donald Tramp bi trebao ponekad pritegnuti uzde.

Još jedan front koji rastrza Trampa jesu nagomilane sudske optužbe i to je, suštinski, njegov najveći problem. U različitim državama i za različita dela, veoma ozbiljno diktiraju tempo u predsedničkoj trci. Jeste se snašao da finansijske udare postupaka minimizuje, ali oni se odnekud moraju pokriti jer, ponovo podvučeno, Amerika je još uvek pravna država. Ceo njegov tim se tako snašao pa je troškove uspeo da klasifikuje kao „pravno savetovanje“ koje je otišlo na teret političkih akcionih komiteta zaduženih za raspolaganje i prikupljanje sredstava predsedničkih kandidata. Nekih 80 miliona dolara neće moći da se iskoristi u promotivne aktivnosti pošto su bespovratno isplaćeni različitim advokatskim firmama koje su ga zastupale. Trampov tim može dodatno da onespokoji činjenica što još nije gotovo. Pojedini procesi su u toku, a na adresu bivšeg predsednika stigla je kazna od 175 miliona zbog pogrešnog prikazivanja vrednosti svog bogatstva.

Izuzev nekih koje sežu u pitanja etike, ova i druge optužbe mogle bi se klasifikovati kao „business as usual“ što bi rekli Amerikanci. Niti je ovo prva kazna Trampu, niti je on prvi biznismen koji je prešao granice propisa u poslovanju. Optužbe su tu da bi se proverile i prezumpcija nevinosti je osnovno načelo, ali se otvara pitanje trenutka u kojem se sve pokreće. Donald Tramp to, izgleda, doživljava kao legitimni metod političke borbe. Kao što je na prethodnim izborima on pokušavao da podstakne Zelenskog da pokrene istragu o poslovima Bajednovog sina, tako mu se sve sada vraća, ali on se nešto mnogo ne buni oko toga. Dakle, to nije porblem Trampa, već sistema koji dozvoljava da se kandidati late i ovakvih sredstava pritiska, a kada je već dopušteno, Tramp kao osvedočeni pragmatik neće promašiti zicere koji se nameštaju.

Svaka bojazan da bi on uticao odsudno na američku demokratiju je opravdana, ali ne onoliko realna koliko je prikazuju njegovi kritičari. Čak i među najzdušnijim pristalicama, teško je reći da bi uz Trampa ostala većina kada bi izustio da će se kandidovatiti ponovo, ukoliko pobedi ovog novembra. Kao i mnogo puta do sada, Donald Tramp ne haje za izgovoreno sve dok je ono u službi njegovih ciljeva. Njegova nepredvidivost radi samo u interesu ličnog uspeha, pa tako ne iznenađuje to što je popustio dizgine po pitanju povlačenja Sjedinjenih Država iz NATO saveza. Sigurno je razlog praktičan što ne eksploatiše onako kako ume svoju najzvučniju tvrdnju do sada da će „biti diktator samo jedan dan“. Nije donela benefita koliko je očekivao, a dalje ponavljanje bi mu, prema računici, više naštetilo. Tako i treba posmatrati verovatnoću Trampovog uvođenja diktature. Realnije je da će egzaltirano uputiti poruku urbi et orbi da je „došao taj dan“ potpisujući pojedine akte koji neće radikalno preći partijske okvire, mada bi morali da budu senzacionalistički, nego što će zaista da napravi američku verziju šestojanuarske diktature. Bila bi to apsolutna ludost, a ako je nešto sigurno, Donald Tramp nije lud, samo vešto manipuliše time. Uostalom, američki zakoni i institucije su se pokazali dovoljno čvrstim jer i pored toga što je, skoro silom, napakovao Vrhovni sud, on ne uspeva da izbegne odgovornost.

Za kritičare je neukusno priznati, ali Tramp je imao još nečiji interes na umu osim sopstvenog. Da li se radi o američkom ili nekom drugom, to već svako sudi prema ličnim aršinima. Protivnici će reći da je radio za ime drugih država i protiv američkog društva, a pristalice koje ga gotovo obožavaju će braniti stav da je radio samo za Amerikance. Najmanje je onih, kao i uvek, koji će saopštiti i prvima i drugima da batina uvek ima dva kraja. Istina, dinastija jeste uživala od boravka u Beloj kući, ali i Amerika u svetu i unutra je izgledala drugačije.

Uključujući sve varijacije na temu rata, poput intervencije i operacije, u službi metaforičkog maskiranja suštine, Donald Tramp je u modernoj istoriji jedan od retkih predsednika koji Sjednijene Države nije uveo u novi „izazov sa potencijalno finalnim konsekvencama“. Možda je dovodio svet na ivicu s vremena na vreme, ali su se američki rivali činili mnogo uzdržanijim nego što li je njihov odnos danas prema Bajdenovoj administraciji. Izgledalo je kao da se stalno igra kukavica sa rivalima koji su mu uvek popuštali. Iranski odgovor na ubistvo Kasema Solejmanija je nesrazmerno mali, ako se zna pozicija koju je poginuli general imao u vojsci, ali i u društvu. Otvoreno je ratovao sa Kinom trgovinskim taksama i konstantno je iritirao svojom politikom prema Tajvanu. Bunio se protiv gušenja zakonskih sloboda u Hong Kongu i planirao je prodaju F-16 Tajpeju. Biznis nije stajao, osim onaj sa Kinom koja je bila, ali i ostala, jedna od retkih stvari konsenzusa republikanaca i demokrata. Sa Evropom je Donald Tramp bio uvek na ivici žileta. U Nemačkoj je Ričard Grenel odnose zatezao do tačke pucanja, naravno sve sa ciljem zastupanja nacionalnog interesa Sjedinjenih Država. Ako bi neko tvrdio suprotno, bio bi baš blizu stranputice jer možda nije od vitalnog značaja bilo povećanje izdataka za NATO, ali svakako više novca značilo je i jači savez i pokazivanje poštovanja Americi kao redovnom platiši. Upravo tu treba tražiti razloge za razumevanje beskompromisnog Trampovog stava. Kao čovek vaspitan u ultra patrijahalnom duhu, od oca biznismena, poštovanje je stvar kojoj Tramp pridaje najviše značaja. On može da nastupi bez respekta prema nekom, ali ako oseti nepoštovanje na svojoj koži, njegova sujeta će dosegnuti vrhove Himalaja. Putin je vrlo dobro to razumeo, pa sam sebi nije stvarao glavobolje u rusko-američkim odnosima, a Donald Tramp se pokazao kao neko ko ima sluha za rusko pitanje. Njih su dvojica često govorila istim jezikom. Njujorški biznismen je uspeo čak da, posle povremenog natezanja, pronađe sponu sa Kim Džong Unom, što je do tog trenutka bilo nezamislivo. Trampovu spoljnu politiku je karakterisalo redefinisanje postojećih partnerskih odnosa i da niko nije bio pošteđen. Njegov pristup je uspeo da proizvede Avramovski sporazum i otopljavanje odnosa između Izraela i pojedinih zemalja Bliskog istoka, ujedno najveće dostignuće njegove administracije. Mada je nominacija za Nobelovu nagradu bila megalomanska, 45. predsedniku Amerike se nije imalo šta prigovoriti osim preispitivanja savezništva. Stvar je ukusa da li se taj proces tumači kao zemljoters ili osvežavajući povetarac.

Unutar zemlje njegov doživljaj i sprovođenje politike imali su isti, mada pojačan, obrazac. Tramp je nastupao prilično oportunije i perfidnije, što je logično jer je broj kritičara bio veći, a njihovi napadi delotvorniji. Da li ga se može optužiti da je podelio američko društvo? Naravno. Da li je preterivao u svojoj interpretaciji stvarnosti? Apsolutno. Jednako kao i njegovi kritičari. Najveći problem Donalda Trampa u Americi bio je taj što je otpočetka zauzeo položaje klasičnog manihejstva, ali ni druga strana nije bila nešto naročito raspoložena da ga sasluša. Ne treba zaboravljati da je njegova kandidatura predstavljena groteskno i da je sam Tramp služio kao anegdotalna priče posle obilnih i kvalitetnih ručkova i večera u krugovima elite kojoj je i sam pripadao. Znajući onog Donalda sa početka teksta i načina na koji je odrastao i shvatao život, njegov izbor je bio samo jedan. Krenuo je u apsolutnu odmazdu protiv svakog ko se ikada makar i blago nasmešio na ideju da će on postati predsednik. Cela priča od početka njegove unutarstranačke kandidature do konačne pobede na izborima liči na Napoleonov beg sa Elbe i izveštavanje jednog pariskog dnevnika koji je propratio komentarom da je čudovište napustilo svoju jazbinu, da bi dolazak istog tog monstruma u francusku prestonicu pozdravio kao povratak veličanstvenog imperatora. Dodatna sličnost je da su i Tramp i Napoleon neslavno završili svoju kampanju, ali Donaldu je ipak falilo i sreće. Rizičan put antagonizacije i podele društva koji je izabrao bio je u njegovom maniru. Otpisan je bez jednake šanse, a oni koji su ga se odrekli nisu njegov otac da mora da ih voli i poštuje. Međutim, takav kakav je, u toj radikalizaciji jezika koja za njega nema težinu veću od svrsishodnog oruđa, proporcionalno je uticao na mišljenja pa su tako mnoge opskurne ideje izašle iz mračnih ćoškova probijajući se kroz debele slojeve paučine. Četiri godine mandata su se okončale sa upadom u zdanje Kapitola, što predstavlja istinski poraz američke demokratije. Pre tog događaja je unutra moglo da se uđe bez nekih značajnijih provera, danas to liči na ustanovu poluzatvorenog tipa. Zato će to biti prvo sa čime se Tramp mora pozabaviti ako bude pobedio na izborima. Za njegovo, ali i za nasleđe porodičnog imena biće potrebno da pomiri zavađene i požanje posejano, jer predstavlja fleku koja baca najtamniju senku na sve ono što je uradio, na njegovu zaostavštinu. Pored toga, nije imao sreće sa pandemijom koja je pojela sve tri plodonosne godine. Čak mu i surovo kritični, nekad i kritizerski, CNN priznaje da je imao velike domete u ekonomiji koja je bila snažna, ali da je dolazak korona virusa označio pad svega što je izgrađeno do tada. Delom i sam snosi krivicu. Pandemijskom izazovu je pristupio eratično kao i celokupnoj političkoj veštini, ne shvatajući da su ulozi bili mnogo veći. Nije bilo pitanje inflacije, ni visine plate, čak ni toga da li neko ima ili nema posla, da li ima prava na abortus ili ne, niti su tekst prvog i drugog amandmana toliko važni, koliko život i smrt, a na njih je COVID-19 direktno uticao. Osim što je pandemija usporila, pa delimično i unazadila ekonomiju, Donald Tramp nije uspeo da se nametne kao osoba kojoj se veruje u krizi. Stavovi koje je često menjao su ga koštali novog mandata. Platio je isto onoliko koliko je profitirao od svog političkog stila.

Šta se onda može očekivati od Trampa? Više-manje sve što je radio u prvom mandatu. Ako se uzme podela Džozefa Naja kao paradigma, Tramp je spadao u transformacione lidere. Međutim, to nije uspeo da privede do kraja, zato što je ostao uskraćen za drugi mandat. Posejao je seme izolacionicma, ali nije imao vremena da ga zaliva. U međuvremenu, okolnosti su se promenile. Više nema bivših prijatelja, CNN ih je izbrojao 24. Svet, isto, nije onaj koji je bio 2016. godine, ali se Donald Tramp kaskadama vešto prilagođava. Nema ga šta više iznenaditi, a njegovo retoričko popuštanje po pitanju izdvajanja za NATO savez može se videti kao signal da je spreman da razgovara. Ako nije, onda će morati da bude jer je svet u još većem haosu nego za njegovog vakta, za šta ga se ne može kriviti. Pred sudom istorije mora se reći da nije kriv niti za pandemiju, niti za ratove u Gazi i Ukrajini. Skeptičnom posmatraču neće promaći da se Donald Tramp, ipak, nije promenio i to je tačno. Ispravna bi bila i zabrinutost da će svoje predsedništvo iskoristiti kako bi pobegao od odgvornosti, zato sudovi moraju da požure i reše sve predmete i omoguće funkcionisanje zakona u Americi, jer to je jedino što još uvek povezuje podeljeno društvo. Ako se pokaže da Donald Tramp može zakonski da bude predsednik, on će morati da prevaziđe sebe i izbegne bilo kakve osvete. Možda bi neko mogao da ga podseti da je „ljubav za ljubav, a sir za pare“. Konačno, ne treba se puno pribojavati nekih njegovih bombastičnih izjava. Kao i u prvoj kampanji kada je obećavao da će sagraditi zid na granici sa Meksikom, on se tome posvećuje i sada jer tako, izgleda da su mu istraživanja javnog mnenja pokazala, on privlači dodatnu podršku. Taj projekat je bio traljav, pa će, u slučaju da pobedi, i u ovom mandatu biti isto, te se onda vidi da je Tramp vrlo svestan izvodljivog i neizvodljivog, ali ga to ne sprečava da verbalno eksploatiše sve što bi mu donelo koji procentni poen.

Pod uslovom da mu zakon dozvoli, da li bi Tramp bio prikladniji predsednik od Bajdena? Teško je reći, obojica imaju svoje prednosti i mane koje variraju od veoma pozitivnih do veoma negativnih. Koliko god su se liberalni krugovi Amerika sablaznili, Trampova administracija u poređenju sa ovom Bajdenovom izgledala je daleko superiornije. Dok Džo Bajden ostaje obeležen Ukrajinom, neuspehom da privoli Izrael obustavi vatre i katastrofalnim povlačenjem iz Avganistana, Donald Tramp ostaje da lebdi na lovorikama Avramovskih sporazuma, kontrolisanog odnosa sa Rusijom i čvršćeg stava prema Kini. Možda je u ovakvim smutnim vremenima potreban neki političar rabadžijskog pristupa kako bi stabilizovao poredak.

Bajdenu se, pak, ne može osporavati unutrašnje stanje u Sjedinjenim Državama. Postavljanje kauzalne situacije u kojoj bi po svim parametrima bio lošiji od Trampa, pokazalo bi da se njemu nije dogodio Šarlotsvil. To je dovoljno u ovakvoj Americi. Ipak, njegove sposobnosti će sigurno biti na velikom testu jer mu godine nisu saveznik, dok okretnost je Donalda Trampa, igrom slučaja i fizički podseća, na nivou dečaka iz čuvenog crtanog filma Denis Napast. Možda je sličnosti i više, ako se uzme da Tramp politiku shvata na ideosinkratičan način, ali na kraju uspe nekako da popravi stvari. To će suštinski biti glavni Trampov zadatak i ne treba gajiti toliko skepse. Nekada jeste bio nepoznanica, ali sada to nije slučaj. Čak i njegova nepredvidivost, može biti predviđena. On se bori za zaostavštinu, protiv istorije, a sigurno ga na nebu otac neće sačekati blagonaklono ako iza sebe ostavi devastiranu Ameriku. Tramp je isti onaj Donald koji je bio u senci svog brata i uvek potcenjen. Ako uspe da izbori pobedu, drugi mandat će obeležiti pravljenje političkog testamenta, pa ako se želi predvideti način njegovog predsednikovanja treba se obratiti pažnja na njegovo shvatanje zaostavštine. On je biznismen, graditelj, ako je i nešto potrebno srušiti, to je samo u cilju da bi se tu sagradilo nešto novo, profitabilnije.

Autor: Aleksandar Stanković