Serija „Prijatelji“ je vanvremenski sitkom koji, uz časne i ozbiljne konkurente, na neki način jeste najpopularnija u svom rodu. Ono što je razlikuje od drugih žanrovskih takmaca, poput „Ofisa“, jeste da junaci stvaraju događaje kroz svoje bliske odnose, u odnosu na sveopšte nadmetanje na kome počiva radnja druge emisije. Džoi, Monika, Ros, Rejčel, Čendler i Fibi su protagonisti čiji je zajednički život nekada funkcionalan, nekada ne, ali uvek je povezan, pa se tako kroz sve teškoće ipak ostvarivao uspeh pojedinca, a u neuspehu se uvek nalazila uteha u drugima. Suprotno njima, beskarakterni nosioci priče serije „Ofis“ su poput kameleona spremni da menjaju svoje boje gonjeni čistim karijerizmom. „Prijatelji“ su svojim konceptom saradnje, iz ljubavi ili iz koristi, uspeli da upišu svoja imena u partenon večnih televizijskih likova.
Slično ovome, formiran je i funkcioniše trenutni poredak sveta. Medijalna tačka u njegovom posmatranju svakako jeste Drugi svetski rat. To je početak rasta moći Sjedinjenih Država, koje vrhunac dostižu padom Berlinskog zida i rasformiranjem Sovjetskog Saveza. Realno, one prednjače i danas, a dokaz tome jeste izostanak novog svetskog rata koji bi otvorio mogućnost za prekomponovanje stroja. Utisak je da se nijedna sila kroz istoriju nije tako elastično gibala mešajući se u poslove država širom sveta kao što to radi SAD, vešto izbegavajući Tukididovu klopku. Konačno, sve doskora nije bilo pravog konkurenta koji bi osporio svet po volji Amerikanaca kada je njihov sovjetski protivnik napokon poražen.
Moguće je reći da se moderni svetski poredak gradio između dva pola – Hobsovog principa bellum omnia contra omnes i Kantove saradnje među državama ka pravljenju večnog mira. Ujedno, bilo je to polje za igru velikih sila, a Sjedinjene Države su vešto iskorišćavale svaki slobodan prostor u kojem su mogli da sarađuju sa potencijalnim partnerima, nikada ne smećući s uma Hobsov stav da je čovek čoveku vuk.
To se najbolje vidi iz skore prošlosti, nimalo svojstvene prijateljima, u kojoj je administracija Baraka Obame prisluškivala telefon Angele Merkel. Paradigma kojom bi se najbolje mogli ti odnosi oslikati sigurno je frenemy. Od tada do danas, to je još naglašenije, pa su se tako u vreme mandata Donalda Trampa veze, specifično, sa Nemačkom iz prijateljstva pretočile u tihi animozitet. Realistički odgovor na pitanje iz naslova knjige Čarlsa Kupčana „Kako neprijatelji postaju prijatelji“ glasio bi zbog koristi ili usled subjektivnog tumačenja načina ostvarivanja nacionalnog interesa. Odatle ponašanje svih država koje plediraju na patrijahalnu poziciju jeste slično emotivno-uslovljavajućoj potki serije „Prijatelji“, više nego manipulativno-egoističnoj poziciji junaka „Ofisa“.
Posmatrajući NATO savez, kao post-jaltansku instituciju za povećavanje uticaja SAD-a, danas se ističe suprotnost pristupa Donalda Trampa i Džozefa Bajdena. Ono što, međutim, stoji iza njihove politike jeste shvatanje na koji će se način ostvariti interes Amerike, jednako kao u početku. Kao direktni naslednik tradicije s kraja dvadesetog veka, Džozef Bajden sprovodi transakcijsku politiku, dok Donald Tramp zagovara transformaciju i smatra da će se američka dobrobit ostvariti ako se Amerika okrene sebi. Pored njihovih neslaganja, zajednička tačka je da obojica imaju svoju listu poželjnih prijatelja. Dok su kod Bajdena to dugogodišnji američki saveznici, Tramp je više okrenut predstavnicima tvrđeg konzervativizma širom sveta.
Sve ovo može biti predmet terminoloških i suštinskih osporavanja, ali je prilično jasan model po kome se stvari odvijaju. Kako bi se gradila određena politika, ali i ostvarivali interesi, potrebni su prijatelji, ili, u najmanju ruku, saveznici. Oštra dihotomija Karla Šmita na osovini prijatelj-neptijatelj više je nego korisna u takvim trenucima. Koliko god osporavali njegovu ličnost, nije realno poricati ugao gledanja koji je on svojom teorijom obezbedio. Dakle, ukoliko postoji hegemonistička tendencija države, a reklo bi se da je to slučaj kod svake, onda je neophodno da se prepoznaju one sa približnim interesima ili ih je moguće privoleti sopstvenoj poziciji (prijatelji) i ostale koje svoju budućnost vide na suprotnoj strani (neprijatelji).
Kao bolji primer izgradnje dominantne pozicije u poretku se uzima Jalta od kraja Hladnog rata iz jednostavnog razloga koji se tiče potrebe opreznog i temeljnog rezonovanja usled postojanja žestokog konkurenta koji je bio spreman da iskoristi svaki propust. Ako se svet gleda kroz prizmu stabilnosti, skoro tačnim se ispostavlja upozorenje o opasnostima s kojima će se Amerika suočiti po raspadu Sovjetskog Saveza. Dok je bio na okupu, SSSR je predstavljao korektivni faktor koji je konstantno stavljao Sjedinjenim Državama do znanja da su samo „obična“ supersila, poput onog trubadura koji je Marku Aureliju ponavljao da je tek čovek.
Sten Li je u svom čuvenom stripu Spajdermen utvrdio da velika moć nosi i veliku odgvornost. Popularnost Sjedinjenih Država počela je da pada sa Berlinskim zidom, jer nisu baš najbolje shvatili šta je scenarista mislio. Kada više nikoga nije bilo da im se usprotivi, usledile su neke unilateralne odluke čija tamna senka još uvek nadvija ne samo Sjedinjene Države, već i njene saveznice. Opijenost pobedom je od ideala pobednika umalo načinila ubogog pijanca, a sigurno je doprinela da se drugi takmičari oporave i krenu u novi poduhvat promene sistema.
Istorijska nalepnica se preslikala na današnjicu, ali se nije svaka linija valjano primila delom zbog grešaka Rusije i Kine kao primarnih izazivača, a malo i zato jer su Sjedinjene Države povukle ručnu kočnicu. Objektivnost nalaže priznanje da Rusija, izvesno, nije bila čak ni blizu da uzdrma presto sveta, dok je Kina, s ove tačke gledišta, malo poranila sa svojom navalom. Osnovna stvar koju će američki konkurenti morati da shvate u budućnosti jeste da se poredak ne da formirati bez voljnih ili bezvoljnih prijatelja.
Kako je to Amerika radila? Na kraju Drugog svetskog rata imala je prilično bolju poziciju od Sovjetskog Saveza zbog toga što njeni gubici nisu mogli da se mere sa sovjetskim. Pored toga, ona je tokom rata profitirala i stekla nove teritorije u trampi sa Britancima, pri čemu rat nije vođen na njenom kontinentu. Sovjeti su, izmučeni ratom, bili više nego veličanstven protivnik s obzirom na zaostatak koji su imali na početku. Ipak, Amerikanci su pokazali više sluha, stila i talenta za pridobijanje prijatelja od Sovjeta. Ili za pravljenje prijatelja, kako god. Mada su i jedni i drugi počeli veoma slično u svojim regrutacijama ostataka nacističkog režima, SSSR je imao svoju operaciju „Osoaviakhim“, a SAD mnogo poznatiju „Spajalicu“. Upravo tu počinju drakonske razlike. Sovjeti su otete naučnike držali u podređenom položaju, nisu im dozvoljavali da vide porodice, dok su Amerikanci prali njihove biografije i od njih pravili ugledne članove zajednice. Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, ispostaviće se, američka strategija u borbi protiv Sovjetskog Saveza biće znatno uspešnija. Osim požara koje su podmetali, od neformalnog usvajanja Trumanove doktrine 1947. godine, Amerikanci su uspeli da rašire antikomunistički element širom komunističkih zemalja i da ohrabre brojne revolucije širom sveta. Reagujući na te piromanske akte SSSR nije uspeo da adekvatno anticipira svoj odgovor, pa je svoju krvlju plaćenu reputaciju oslobodioca Evrope uspeo da izgubi u vatri koja je buktala na teritorijama njihove interesne sfere. Dok su tenkovi ulazili u prestonice istočne Evrope ili je podizan zid u Berlinu, Amerikanci su vešto plaćali ljubav svojih novih prijatelja.
Još od Maršalovog plana, Sjedinjene Države su uspele da stvore sliku nekoga ko pruža sredstva za obnavljanje Evrope posle rata, iako je istina bila da su oni najviše profitirali i u ratu, ali i posle njega. Umešno su prikrili činjenicu da obnavljajući posleratnu evropsku ekonomiju, oni omogućavaju sebi još veće mogućnosti rasta i razvoja. Jednostavno, bilo je nemoguće naplatiti dugove ni iz čega, potrebno je bilo prvo generisati kapital od koga bi se posle uzeo deo. Razlog zbog čega Sovjeti nisu mogli da pristupe na taj način, možda leži u činjenici da su i oni morali da rade na obnavljanju svoje zemlje, ali i da se oporave od ogromnih ljudskih gubitaka, no to svakako ne opravdava činjenicu da su morali malo manje sile i represije da upotrebljavaju nad svojim „prijateljima“.
Možda je američkoj pobedi u Hladnom ratu delom doprineo i seksipil kapitalističkih ideja. Na kraju krajeva, većina država stvorenih na odronima SSSR-a prihvatili su tu ideologiju. Ako ne deklerativno, a ono je bar stanovništvo upilo vrednosti zapadnog kapitalizma i konzumerizma. Dodatno, to ne znači da su noseće ideje Sovjetskog Saveza bile loše, već pre da ih je nagrizao zub vremena. SSSR je bila kakva vrsta maljavog muškarca u vremenu metroseksualizma.
Nepobitno, pak, ostaje da su i jedni i drugi svoje prijatelje koristili, silom ili zavođenjem, zavisno od pristupa, najviše u svrhu svog ličnog interesa, samo se razlikuje „kolateralna šteta“ koju su trpeli saveznici. Američki su bili oštećeni profitom, dok su sovjetski sateliti benefitovali regresijom. I obratno.
Ako se uzme ta paradigma prijatelja, može se reći da je Amerika zaboravila na potrebe svojih saveznika, pa se zato danas suočava sa manjom popularnošću, ali i malo jačim glasovima o evropskoj strateškoj autonomiji. Međutim, slobodan pad je zaustavljen i sada supersila teži ponovnom zavođenju reda u međunarodni sistem.
Ko god da želi da uspe, moraće da vodi računa o prijateljstvima, a mora se priznati da je između SAD-a, Rusije i Kine, ova prva zemlja ponovo u boljem položaju. Zašto? Delom zbog pozicije sa koje je ušla u 21. vek, a malo i zbog grešaka svojih konkurenata. Rusija hronično odbija da sklapa prijateljstva verujući u sopstvenu autarhiju. I ovo nešto saveznika što ima, ne može se reći da ih je birala, već je pre bila usmerena ka njima. U pogledu uticaja u Evropi, izgledno se druži sa đacima koji često propuštaju nastavu, nego sa onima koji su redovni. Pritom, ruska popularnost se neodvojivo vezuje za ličnost Vladimira Putina koji je ušao u osmu deceniju života. Dakle, ako žele da zauzmu dominantni položaj, od koga su sve dalje, moraće da odgovore na izazove koje nosi Putinova starost i da deo njegove harizme prebace na državu. Takođe, trebali bi da odrede koji su im prijatelji potrebni za taj poduhvat. Teško da Mađarska i Slovačka mogu da nadomeste gubitak čeških saveznika i apsolutno udaljavanje Poljske.
Afrika je u veštačkom haosu, koji i da krene sad da se sređuje, biće potrebno dobrih nekoliko desetina godina da izraste u adekvatnog pivota. Sa druge strane, prijateljstva u Aziji mogu da budu tas na vagi samo onda kada se odgovori na poneka pitanja. Da li su Rusija i Kina spremi da dele mesto hegemona? Da li je Rusija ili Kina spremna da bude u senci? Kako će se odgovoriti na monsune iz Indije? Treba imati na umu da se Amerika polako usidruje na Pacifiku, a samim tim će doći do još snažnijeg razvoja njihovih prijatelja od onih početnih nukelarnih podmornica u Australiji.
Kinezi, suprotno Rusima, pokazali su puno stila, osećaja i umeća procene, ali i greške u samopercepciji. Inicijativa „Pojas i put“ je poranila i sada se ne vidi ni u tragovima onog zanosa koji je postojao na početku. Zbog tog, ali i pojedinih drugih događaja, Kina izgleda kao da je malo skrenula sa kursa i počela da luta onda kada se ne sme skretati. Sve pozitivno što je urađeno, svakog trenutka može da sklizne u provaliju jer kineske akcije u pojedinim trenucima izgledaju više impulsivno nego promišljeno. Jedna od takvih je bila i poseta Ursule fon der Lajen Pekingu, kada je čelnica EU veoma cinično omalovažena. Kini to nipošto nije potrebno, naročito ne u trenucima kada Makron, gde god je potrebno, priznaje autoritet Ursule fon der Lajen, čemu je svedočio i kineski predsednik kada je njegova poseta Parizu bila obogaćena „nezvanim“ gostom. Kod Kine je, međutim, indikativno to što se na neki način povukla u sebe, ponovo. Pod pritiskom unutrašnjeg finansijskog stanja, krize i kraha nekih nosilaca ekonomije, ali i demografskih prilika, Kina pre izgleda kao da tihuje, rešava sopstvene probleme i osvežava se pre nego što krene u još jedan prodor ka poziciji lidera međunarodnog sistema. Za razliku od prvog puta kada su neke mediteranske države procenjene kao inicijalni partneri, Kinezi su sada našli da je Makron taj koji će biti oslonac njihove evropske politike, što jeste mudro, ali treba imati na umu da francuski predsednik posle ovoga neće imati prava da se kandiduje za istu poziciju, mada se možda računa da će on svoju karijeru nastaviti u nekoj od institucija EU. Svakako, Kina će morati da smisli odgovor i na svoje azijske izazove i da odgovori na slična pitanja kao i Rusija.
Posle svega, nazire se da je Amerika opstala više usled tuđe nepažnje, ishitrenosti i neadekvatnog razumevanja funkcionisanja sistema i značaja pravih prijatelja, nego svojom prudencijom. Sada, međutim, ona je bogatija za iskustvo koje je veoma lepo amortizovala. Drugi korak kojim je ona ispred svojih takmaca jeste onaj u kome je manje važno ko je na čelu Amerike. Tramp ili Bajden, sutra Njusom ili Hejli, ili bilo ko drugi, nevažno je ime predsednika, oni će uvek znati kolika je važnost savezništva i u skladu sa nacionalnim interesom izabraće prijatelje. Ukoliko njeni izazivači to ne nauče, sva je prilika da će sa odlaskom trenutnih harizmatičnih i snažnih vođa poput Putina i Sija, Kina i Rusija dodatno početi da zaostaju za Amerikom.
Autor: Aleksandar Stanković